Osvrt na zapis Dragoslava Mihailovića

 

„Propali izlet, dopuna“ objavljen je u čaopisu Brankovina, trobroj 12/13/14, januar 2020-decembar 2021, str. 197-199. Ceo tekst, pdf format, može se preuzeti odavde

Nova pesma

UHODA

Uhodi me prošlost
kao polomljeno ogledalo
Samo škrto prosine iz senki
Iza neočekivanih okuka
vreba zubatim uglovima
praznih odaja iz snova

Zalud opiljci ruševina
zacvile tami
Ne pali svetlo rečima
noć ne sastavljaj danom
to boli
Rastavljeno ništa ne spaja

Neizbežno dublje sami

Književna kritika

 

Iz Uvodnog slova

Stil i jezik, kao srž tematskih preokupacija krugova napisanog o pročitanom, bilo je i jeste ono što pokreće moju interpretativnu energiju i motivaciju, ka otkrivanju poezije i drugih umetničkih ostvarenja različitih žanrovskih oblika. Tokom prethodnh četvrt veka ovi kritički tekstovi su publikovani u domaćoj (katkad i zagraničnoj) književnoj periodici. Na stranicama mnogih časopisa i listova, to je jedan od načina za brži put knjige do čitaoca, time i preporuka autora.

(…)

Važno je i napomenuti: unapred se računa na sagrešenje prema jednom broju značajnih autora i autorki čija su dela bila u kritičkom vidokrugu, a zbog ograničenosti obima publikacije nisu obuhvaćena.

***

Knjiga Darovi susretanja, Kritike i ogledi, objavljena je početkom 2022. godine, u izdanju Listka (Beograd), a integralni tekst može se preuzeti odavde.

Nova pesma

IZBRISAN STIH

Za Jelenu Žugić, pesnikinju

Samo to je važno
on je otišao
Ništa zapalјeni grad
dim u oči za njim ništa
Pustiti opali list niz reku
mudrost poučava
Pusti vrele ugarke
kroz zidove svoje glave
bestraga
Jednostavno pobeda
ma srcu se činila Pirovom
A ti već znaš
isprazan žal nad pokojnikom
pesmi je otrcan suvišak
Više nema vazduha ni za jednu reč
ni za opšta mesta
Strela je odapeta a meta sigurna
samo izbrisan stih
Samo udar štiklom u dno noći
Plesačici flamenka izvije dušu
da je celi zublјa mesečine
Ono čega nema
zaumno lepa pesma
grobno je mesto svake lјubavi

Nova pesma

MAJSKI DORUČAK

Ovo jutro sja
klimavu ravnotežu sveta
u pokušaju da podupre

A majke nema
za majski doručak
da se vrati niotkud

Sa činijom
punom mirisa divljih jagoda
i neponovljivom bojom svoga glasa
da se javi

Prelivena sunčevom javkom
u nekoj travki možda je
među belim radama zaspala

Ili među oblacima
nežnih jaganjaca plovi
udobno ležeći nauznak

Leči svoje ožiljke
uspomenama na ovaj svet
preuređujući svoju konačnost

Posuta crnim opiljcima
predskazanja iz sna
peludna mi sva

Slobodan u splitskoj bolnici

DABOGDA DO MORA STIG’O!

Ne sećam se tačno od kada znam Slobodana, rođaka po očevoj liniji, samo nekoliko godina starijeg od mene. Ali od mojih ranih đačkih dana njegov lik se upečatljivo pomalja, prizivajući uspomene na to davno vreme.

Još u višim razredima osnovne škole već je bio krupna momčina, vedrog lika, rumenih obraza i snažnih mišića. Uvek prisutan na sportskim igralištima u družini zajapurenih igrača loptom, nije ga izdvajala samo fizička snaga, već i spremnost na šalu i druge neobuzdane vragolije. Tada mu drugari prilepiše nadimak Musa, aludirajući valjda na čuvenog epskog junaka po kome će ga pamtiti školske godine,

Njegovu prirodnu bistrinu ipak nije zaokupljalo interesovanje za knjigu i učenje. A brojne slobodne veštine i fudbalske akrobacije bile su njegov omiljeni teren gde je blistao. Ovde se uključuju mladalački nestašluci i druge akcije sa svojim drugarima, mahom đacima pešacima iz okolnih brdskih sela. Otuda su od uprave škole dolazile brojne opomene i oštri ukori, a slabe ocene pljuštale u školski dnevnik.

Međutim, Slobodan nije mario za to, važnija mu je bila nesputana žeđ za avanturama, i popularnost u đačkom životu koji će ga po tome pamtiti. Glasine o tim podvizima, ako su i stizale do njegovih roditelja, nisu ih previše zabrinjavale. Svoje četvrto, najmlađe dete ljubimče, ionako su slali u školu po sili tadašnjeg zakona jer i sami je nikada nisu pohađali. U teškoj borbi seljaka za svakodnevno golo preživljavanje u svome svedenom životnom krugu, misao im je stizala dokle pogled sa njihove planine na okolne seže. A tih šezdesetih prošlog veka, nije bio lak zadatak, sa krpica oranica otetih od šuma i nešto pašnjaka odgajati decu i hraniti svu kućnu čeljad.

Dete planine, nije bio ni kod kuće neko poslušno i mirno momče. Nije se plašio strogosti oca a ni autoriteta govorljive majke, koja je često uzalud pokušavala da ga privoli na poslušnost i uobičajene domaće zadatke. Duh i temperament sina mezimca oglušivao se o njene primedbe, bežeći od kuće lakim trkom preko bregova i potoka. A zimi kad duboki snegovi sve zaveju, letom na svojim ručno tesanim skijama zamicao je niz padinu ka sečorečkoj dolini. Za njim bi, kroz divlju lepotu tišine, preko šuma i bregova odjekivao eho njenih reči: Dabogda do mora stigo, Slobodaneeeee…. Njemu je to bilo zabavno, možda se reči pričinjale kao vetar, dok je pobednički stizao tamo gde bi namerio. A okolni seljani, kada bi ove reči čuli, čudili su se više majci nego njenom buntovnom sinu. Jer, kao i ona, uglavnom nisu imali jasnu predstavu o moru kao granici sveta, koliko je uopšte daleko i duboko.Takve reči kada dolaze iz mekote majčinog srca u ljutnji, ne uzimaju se naročito ozbiljno, ali kletva je kletva. Nije se sa rečju šaliti, veruje se i kad niko ne čuje zapamtiće ti je duh božji, gora i voda, ili neka druga nedremna zverka prikaza. Možda, zato se u tom trenutku i ova pamtila i prepričavala. Vremenom prešla u posed male porodične legende, o čemu svedodžbu sada prilaže moje okasnelo sećanje.

*

O svemu ovome, bio je dobro upoznat moj otac, Slobodanov najstariji bliski rođak, tada službenik i neka vlast u selu. Pri kraju školske godine blagonaklono ga posavetova da malo smiri taj svoj nemir, dohvati se knjige pa lepo završi osmi razred. A posle, kako hoće i kuda ga noge i sreća nose. Samo dalje u svet iz zavičaja, bodrila ga je i topla ruka tapšući po ramenima.

I tako Slobodan najzad završi svoje školovanje. Odmah potom, bez premišljanja i pun samopouzdanja, nestaje iz rodnog kraja. Radio je razne građevinske poslove u nekoj od beogradskih firmi. Kad smo ga u vreme praznika ponekad videli, bio je zadovoljan onim što život pruža u velikom gradu. Odslužio je zatim i vojsku, još više se raskrupnjao, jednako oran za šalu, pun vrcavog duha. O svojim planovima za budućnost malo je govorio, i ubrzo je opet nekuda za poslom otišao.

Prolazi još nekoliko godina. A onda se jednog leta pojavio u zavičaju, roditeljima i familiji da najavi važnu novost – uskoro će se oženiti! Lepa vest sve je obradovala, jer će se time skućiti, skrasiti na jednom mestu. Ali kad je pridodao pojedinosti da je njegova izabranica Dalmatinka, i da će živeti u njenom rodnom primorskom mestu, gde će raditi poslove građevinara i leti se baviti turizmom, radost roditelja se pomrači. Nisu odobravali taj izbor, ne raspitivali se dalje o budućoj snahi i njenom poreklu, veri, naciji… Sve je bilo za njih nevažno, a sporno samo more kao stvarno životno odredište daleko im i nepouzdano. Kao da je bila reč o mestu na krajnjoj tački sveta, drugoj planeti koja će im uzeti njihovog Slobodana. Sumnjičavost roditelja on primi mirno, gotovo kao da je to i očekivao. Kad je pošao, na rastanku da li je majka brišući svoje oči krajičkom zabrađene marame, pomislila na brzopletost one svoje nekadašnje kletve i njeno dejstvo, ostalo je samo da se nagađa.

Jednostavo, Slobodan je otišao kuda se odatle i zaputio. Odlučno, sa žarom čoveka mladog i zaljubljenog u ženu, u život i svet novog početka.

Tokom godine, od Slobodana stižu kratke obavesti. Poštanske razglednice uz pozdrave sa egzotičnim prizorima mora i lepog gradića na dalmatinskoj obali, govore o venčanju i dobrim poslovima. Početkom leta šalje i pismo mome ocu, moleći ga da razmotri mogućnost kako bi im bar neko od familije u posetu došao, radovala bi se porodica njegove supruge. Turistička sezona je u zamahu, ali kod njih uvek za najdraže mesta ima. Ispostavlja se da niko nije voljan da ide. Sumnjičavost u Slobodanovu tako dobrostojeću poziciju nije bila još prevaziđena, samo je moj otac verovao.

Uskoro opremio je mene za put na more kao kakvog počasnog izaslanika, veoma raspoloženu za radost tog susreta. Moje matursko dugo leto sa indeksom fakulteta u džepu jedva je čekalo ovakav izazov. Da je prva poseta Slobodanu bila za mene zaista divna nagrada a njemu velika podrška, ispostaviće se odmah. Već na dolasku u dom na samoj obali uz more sjala je prostosrdačnost i vedrina mladog bračnog para. Slobodanove plave oči sada još modrije i svetlije bile su nego pre, govor već sa lokalnim akcentom kazivalo je o njegovom prilagodljivom duhu i srećno nađenoj životnoj saputnici. U novom okruženju lako se odomaćio ne osećajući se strancem u novom kraju. Uz druge ugođaje, učinio je i time nezaboravnim ove morske dane posebnim. Noću sam slušala ritmično zapljuskivanj talasa, koji oblivaju kamene bokove stare primorske kuće budna sanjajući ljuljuškanje, a danju bila opijena mreškanjem susreta sunca i beskrajne plaveti na dohvat oku i telu. Takve slike doživljaja mora izbliza, nadživele su mi mnoge potonje godine u sećanju.

*

Kada se puna lepih utisaka vratih u zavičajnu stvarnost, nisam štedela reči hvale za Slobodana, uspešno započetu porodičnu i plovidbu kroz život, baš tamo daleko od naših brda ukraj mora. Ovakve povoljne vesti iz prve ruke stigoše i do njegovih roditelja, razglasilo se i po ostaloj familiji. Sledećeg leta već su kod Slobodana u goste krenule porodice i njegovih najbližih srodnika, potvrđujući moje utiske. Iz godine u godinu sve se češće Slobodanu išlo rado leti u goste, a on je sa svojom suprugom i decom, uzvraćao posete familiji. Dolazio je svake godine redovno da vidi roditelje, koji su ostali da stare u sve pustijoj planini, radujući se posebno unucima sa mora. Kada je njegov otac preminuo, majka je ostala sama, ne želeći da se odseli kod sinova u grad.

Slobodan je godinama pokušavao da privoli majku da makar jednom gostuje kod njega, vidi kako živi i napreduje, nove apartmane sagrađene trudom njegovih ruku, a konačno i more. Ali, ona nikada nije pristala.

Dirljiva je bila novčana potpora koja je mesečno redovno sizala poštanskim uputnicama sa mora njoj na staračke ruke. Stizali su i paketi sa raznim primorskim voćem i drugim potrepštinama. Potpis pošiljaoca dobrodušne gospe od mora, nikad joj omiljene snahe Katice ona nije ni primetila. Poštar jeste, dabome, to sve video i pripovedao okolnim meštanima. Navodio kao nesvakidašnji primer poštovanja sina iz dalekog sveta prema majci u zavičaju.

A ta lakonoga starica žilavo je odolevala teretu sklupčanih godina pod krilom osame i ćudi planine. Kada bi silazila u centar sela do pošte po pošiljke, nikom se nije žalila a ni hvalila. Zadirkujući je, polušaljivo jednom joj neko pripomenu o njenoj staroj kletvi kao pretskazanju budućnosti dečaka sina Slobodana. Načas, ona se zamisli, odmahnu rukom i kaza: Kad posustanem, ja samo zapevam iz svega glasa, da me čuje planina. Radoznalac ostade bez reči, kasnije pripovedajući o tom odgovoru.

*

Kad je majka preminula, stariji sinovi su je pokopali i oplakali na groblju podno poslednjeg rebra planine. Samo najmlađi, Slobodan, nije mogao doći da se od majke oprosti. Vest o njenoj smrti do njega je stigla tek tri meseca kasnije. U to vreme se zajednička država raspadala u krvavom plamenu međusobnog rata, telefonske linije i poštanski saobraćaj, sve je bilo u prekidu. Prošli su još meseci, kada je on uspeo da zaobilaznim putevima stigne na njen grob. Samo ga je snuždeni dom detinjstva, od čekanja umukao kao i majčin glas, ispratio nazad u toplinu plašta svoga primorskog.

U godinama koje odmiču, posle stišavanja ratnih vetrova, i granice se opet u novim uslovima otvaraju, on ne zaboravlja ostatak rodbine u starom kraju, ni grobove roditelja, koje obilazi zajedno sa sinovima, podmlađen i svojim unucima. Stario je sporo, pun zadovoljstva životom, uprkos zdravstvenim nevoljama. Vlastite godine i nostalgiju za zavičajem, nosio je lako, dostojno snage jedne smirenosti. Iz očiju mu, plavih kao more u vedrom danu, zaiskri onaj nekadašnji duh. Njime, kao da preko suznog lica, krade od prisjaja rodne planine jedno drugo vreme i ljude, sobom neminovno odnoseći. Takav mi je utisak ostavio pri našem nedavnom susretu, na sahrani svoga najstarijeg brata na groblju pokraj roditelja.

Još malo, zaboraviće se sve, ne izgovorismo glasno svoje misli oboje. Samo nebo i šum povetarca, možda će znati šta sve odjekuje duboko i daleko, preko divljine ćuvika planine u nekoj budućnosti.

O Radosavu Stojanoviću, LMS, decembar 2021

 

 

 

 

Na pesničku zbirku Radosava Stojanovića Međutim, 2020, Niš, u Letopisu Matice srpske, u decembru 2021, objavljena je književna kritika iz pera Milunike Mitrović, pod nazivom „Noć u koju zalazi svetlost“. Kompletan tekst može se preuzeti odavde

Jovanka o Miluniki

Jovanka Stojčinović Nikolić objavila je prikaz pesničke knjige Privremena utočišta (Povelja, Kraljevo, 2019), iz pera Milunike Mitrović. Tekst je objavljen u časopisu Susreti (Brčko), br. 2, 2021, str. 411-415, a može se, u pdf formatu, preuzeti odavde

Usputnica

KROZ PROZOR – RUKE

Sjajno je misliti o svojim zadovoljstvima bez gorčine i kajanja. Nije to jednom potvrđeno, ali ni odveć često. Sećanju su možda najmiliji baš oni iznenadni obrti okolnosti kada smo bili u škripcu, nezaštićeni i zatečeni u kakvom prestupu ukradenog naleta zadovoljstva. Takva jedna usputnica iz davnih gimnazijskih uspomena, kao da mi je sama od sebe izronila u novom svetlu da doživljaju pridoda potpunije značenje.

Nikada ne zažalih, ali i ne zahvalih se svojim roditeljima koji me početkom trećeg razreda gimnazije smestiše na stanovanje u dobro uređeni užički Dom za učenike i socijalno nezbrinutu decu i omladinu. Uprkos brojnim pravilima i ograničenjima, u novo društveno okruženje ubrzo sam se lako uklopila, svoje ponašanje prilagodila. Najlepši od svega toga bio je osećaj daha neke posebne slobode u odnosu na poslovičnu torturu gazdarica prema đacima kao svojim žrtvama, koju sam već i sama iskusila. Impozantna dvospratnica predratnog Sokolskog doma kraj Đetinje, bila je puna glasova mladosti. Život više od stotinu mahom srednjoškolaca zajedno sa mlađim štićenicima „domcima“ bez roditeljskog staranja odvijao se po ustaljenom rasporedu vojnički precizne satnice. O tome se staralo troje iskusnih i beskompromisno strogih vaspitača: dva starija bivša učitelja i nešto mlađa koleginica, sa majčinski autoritarnom direktorkom. Oba krila zgrade na spratu bila su namenjena za devojke, a glavno krilo prizemlja rezervisano za muški sastav naših kolega. Noću su muške i ženske prostorije neizostavno bile zaključane i tako bezbedno odeljene jedne od drugih, a ključevi uvek u džepovima dežurnog vaspitača u trećoj smeni. Jedino je prostrano dvorište, pripijeno uz samu reku, bilo svima zajednička povlastica nesmetanih druženja, igre i drugih aktivnosti između svakodnevnog ritma obaveza, a najviše nedeljom i u dane praznika.

Slobodno vreme za izlazak u grad imali smo subotom uveče, kada smo se mogli zadržati najduže do 22 časa. Tada su se vrata Doma zaključavala bez ikakve tolerancije za one koji su ma i minut kasnili. Ako se to nekome desilo, morao je noćiti u dvorištu ili ko zna gde, a kaznu je, po prijavi vaspitača, prestupniku dosuđivala direktorka lično. Zbog toga smo se klonili tih rizičnih „avantura“ sa neizvesnim posledicama, te sam se tog pravila držala i ja, sve do prvih prolećnih večeri.

A tada, nemirni žubor Đetinje doneo je štošta drugo, pa i silinu želje da se otme što više vremena nadzoru domske straže, i okusi nesputanost one čari o kojoj svaka mladost oduvek sanja. Tako, u groznici jedne subotnje večeri, odoh na kultnu gradsku igranku u sali restorana „Plaža“. Uz živu muziku hitova domaćih bendova plesao se lagani tango, poneki valcer, ali već se i đuskalo uz brzi ritam bit i rok popularnih numera. I ono najvažnije: tu je bilo onih vatri „plavih očiju“ za kojima se danima žudelo, sanjareći i toplina ruku koje te prvi put uzbuđeno grle nežnim zvukom gitare… Međutim, kako su te igranke zvanično počinjale tek od 21 čas, tužno je bilo napustiti blistavu zavodljivost zabave koja tek počinje, jer te možda u buljuku lepotica nije ni primetio onaj koga očekuješ da tebe bira za prvi ples. To je posebno pogađalo omladinu iz Doma, a manje one poklonike tih igranki koji su živeli u gradu sa liberalnijim roditeljima.

U vrtoglavici svoga zanosa susretom sa nekim, meni tada važnim gimnazijalcem, ukinuo mi se beše osećaj za vreme i mesto dešavanja. Da zakasnih nekoliko minuta, videh tek kad zadihana pritisnuh zvono na domskim vratima, koje je uzalud prizivalo dežurnog da se pojavi i pusti me da uđem. Panično sam zvonila još nekoliko puta, ali Sezam se nije otvorio. Nazirala sam senku u plavom službenom mantilu kako zamiče ka prostorijama spavaonica u prizemlju obavljajući poslednju kontrolu prebrojavanja pred spavanje, umirivanje nestašne dece koja su se kikotala nagluvom starcu iza leđa.

O, užasa, šta sada da radim, onako usplahireno sam obilazila prizemlje zgrade gde su bili momci čije kretanje sam mogla videti kroz osvetljene prozore. Svoje cimerke i drugarice na drugom spratu nisam ni pokušavala dozvati, jer mi ne bi mogle pomoći ako bi me i čule. A onda, neki od momaka me primetiše, mahnu više ruku. Razumela sam to kao znakove uputstva da obiđem pročelje zgrade i dođem pod njihove prozore sa unutrašnje strane dvorišta. Pripijajući se uz sam zid brzo, tako i učinih. Tada shvatih da oni imaju plan kako da mi pomognu. Otvoriše širom jedan od tih pozamašnih prozora prilično odignutih od zemlje. Naginjući se svojim vižljastim telima kroz prozor pružali su svoje ruke ka mojim. Nekako me svom snagom povukoše naviše, i ne znajući tačno kako, nađoh se unutra. Moji spasioci i ja sporazumevali smo se mimikom, kao kakvi zaverenici u nekom nemom filmu. Opasnost još nije prošla, jer je vaspitač bio u blizini, čulo se vitlanje njegovog štapa kroz hodnik. Zavirivao je čak i u toalete, pred kojima sam se upravo obrela drhteći kao zbunjeni miš uhvaćen u klopku. Ali, drugog rešenja nije bilo sem da uletim u neki od muških toaleta, na šta mi ukazaše i sami spasioci pomno kontrolišući celu ovu situaciju. Osluškujući šumove spolja, činilo mi se da sati prolaze, a zapravo su bili minuti. Da je ova opasnost ipak srećno prošla, razumeh po zatišju koje nastupi i zato se odvažih da iz svoga čudnog skloništa izađem. Tu me dočeka moj dežurni anđeo u liku nasmešenog plavookog srednjoškolca, koga sam poznavala kao zavičajnog zemljaka odranije. On mi pokaza rukom da su sada vrata bila slobodna za moj beg. Naime, vaspitač se zadržao duže u nekoj od spavaonica, tako neprimećena šmugnuh, trčeći stepeništem na sprat u svoje devojačko pristanište.

Ne sećam se da li sam bar mahnula ili zahvalila sutradan, ili bilo kada ovim mojim drugarima, velikim džentlmenima. Oni nisu tražili za uzvrat ništa od devojke u nevolji, samo su hteli da budu to što jesu bili – spremni na akciju svojim velikom srcem kolegijalne solidarnosti. To je bila spontana vrlina generacije šezdesetih prošloga veka, poput neke smele zavere mladosti bez medalja. Danas, umnogome smešna i čudna trubadurska romansa, izmišljotina za njihove potomke. Divljenja i pamćenja dostojna, možda baš zbog toga i zabeležena.

Nova pesma

PROVETRAVANJE

Oduva li me
zvezdana promaja
iz tvog sveta ovoga leta
više nikada neću biti zvezda
samo njena ljuštura
senka ničega

Ti si stvarno božanstvo
moje lične mitologije
koje me stvorilo
i koje rastvara po želji
i kapricu svome
Prisutno prisustvo
u mojoj glavi
prisno i gnevano priviđenje

Sačuvaj me u svome vrtu
ne duvaj tako jako
znaš da sila nije snaga
Može to malo nežnije
sa više saosećanja
za slabost moje telesne
večite gladi

Poslednjom miloštom
ne štedi mi dušu
na rastanku kratkom
koji tek je početak sastanka

Pesma „Iščezavanje“

 

Pesma iz 1966-e

Detinjstvo pesnikinje

Knjiga je objavljena 2021. godine, u izdanju Listka, a tekst se može preuzeti odavde

 

STAKLO

Pesma „Staklo“ objavljena je u zbirci OTPIS Milunike Mitrović 2007, str. 26-27. Sada se objavljuje i na ovaj način.

Intervu za Srpsku vilu

 

 

Milunika Mitrović dala je intervju Dušanu Vidakoviću za bjeljinski časopis СРПСКА ВИЛА, broj 52, 2020. Može se, u PDF formatu, preuzeti odavde.

O Danilovu, Koraci, br. 10-12, 2020

 

 

U časopisu Кораци, br. 10-12, 2020, pod rubrikom „Теразије“, objavljen je prikaz Milunike Mitrović, „Ерос прекорачења, подвојеност и јединство“. Reč je o pesničkoj zbirci Dragana Jovanovića Danilova Чувар бележнице. Изабране и нове песме, u izdanju Fondacije Grupa sever. 2019. Tekst u PDF formatu može se preuzeti odavde, a bez oznake stranica (elektronsko izdanje samih Корака).

In memoriam Radmili Rašić

IN MEMORIAM Radmili Rašič (1950-2020), profesorki srpskog jezika i književnosti – od njene kume i doživotne prijateljice Milunike Mitrović.

Nova pesma

LEPA NOĆ U PLANINI

Samo jedra kriška meseca i ja
noćas ispraćamo avgust
Neobičnu prisnost
ne preče nam zvezde
prosute nasumice
po metalnosivom nebu
Ni pogled kad spusti se
na crno brdo oreol prašume
usnule zemlje

Tisina kao apsolut
neuhvatljiv antenama čula
Veličanstvo nepokretnosti
privida ove slike
stvarnom čini jedino
mačka zaposela moje krilo
Nema i tajnovita kao sfinga
na kamenom prestolu
I moja ruka na svili njenih leđa

Otkucaji naših srca
ne beleže više drhtaj okeana
koji voleći guta svoju decu
lako i bešumno kao vreme
Samo mesec i ushićenje
bezobalne osame

Nova pesma

NEPOVZANE SLIKE

Sloj po sloj
slike bez konteksta
Sećanje
domišlja smisao
glasove boje

Zatiskuje prazne rupe
krečom premazuje mrlje
izgubljenih svetova
Zakiva raskovane tarabe
zarđalim ekserima
Nostalgije
provlače konac paučine
u cvetove zove i koprive
Sve dok pamćenje ne satrune
korenje pavitine
Dok ne utrnu svi tragovi

Nova pesma

ZAŠTO

Moje nije da znam
tačno šta radim
dok oblikujem pesmu
ili kuvam ručak
Srčem žudno
božurov dah posle kiše
ili čitajući dalјine
prelećem granice
u strepnji nad bližnjim
Ali u svakom trenu
moram samo znati
– Zašto
Sebi Itaka
i Odisej koji lutam
da se dovolјno dugo
vraćam obali zavičaja
Moje jeste sve to
u isti mah
I sasvim podvojeno
zidovima nevidlјivim
kroz koje prolazi
isto pitanje

Dečja knjiga

 

 

Četvrta dečja knjiga NAŠI SNOVI, NAŠE PESME autorki Lane i Milunike objavljena je 2020, ali sa datumom iz 2019. godine. Knjigu, pdf format, možete preuzeti odavde

Nova pesma

SKRIVENO LICE

Nežno vagamo svaku reč
ovde na praznoj stranici
polažući kao ptica u gnezdo
svoje tek izlegle ptiće
dok iza prozora protiče život

Život zainteresovan samo
za staru varalicu smrt
i njene nove finese zasede
iza zaključanih vrata
Iza svakog ubogog žbuna
i trepeta senke

Negde damara besmrtnost
spuštenih roletni
nema za ritme plime
i nagle oseke patosa strofa njoj u čast
Slepa za prolaznu katarzičnost
neba u padanju kišnih kapi
niz nevidljive lestve
topotom u okna

Taj potop neosetljiv za izliv
dušinog soka iz nečijeg oka
u krhku toplinu gnezda
zna li da iz tragova slova
spira skriveni akvarel lica Boga
Glasove iza svega
iza ništa u dubini
iza ništa u dubini

Pojedinačno – iz Povelje

 

Bojana Stojanović Pantović

 

Prof. dr Bojana Stojanović Pantović objavila je knjigu Čist oblik ekstaze, u Povelji, Kraljevo, 2019. Pod naslovom „Pesma kao (auto)portret: Milunika Mitrović“ objavljena je studija/esej o dotičnoj pesnikinji, str. 195-204, a tekst se može preuzeti odavde

 

Jelena Marićević Balać

Dr Jelena Marićević Balać objavila je tekst u časopisu Koraci, svesta 10-12, 2019, pod naslovom „Poezija kao tetoviranje života“, str. 152-155. Reč je o prikazu pesničke knjige Da nisam Milunike Mitrović, a tekst se može preuzeti odavde

Priča

KAKO SU ME VRATILI U OVU BUDUĆNOST

„Moja i njegova divna učiteljica, oca je ubedila da me kao najboljeg đaka svoje generacije pošalje na dalje školovanje u nižu gimnaziju. Pomogla je da se upišem, i smestim u Užice kod njene bliže rodbine u porodicu profesora Nedovića. Želela sam više od svega da učim, i da budem učiteljica. Ništa manje ni više od toga. Bila sam srećna što su mi roditelji, među retkim seoskim devojčicama, ipak dopustili taj rani odlazak iz kuće u daleki svet.

A onda, grom iz vedra neba. Posle nekoliko nedelja dođoše da me iz gimnazijske klupe vrate kući. Snužden i ćutljiv moj otac, a s njim preduzimljiva tetka, nepismena usedelica. Školovanje je mnogo skupo, a ovo vreme opasno za žensko dete, bez roditeljskog nadzora… I, dalje je nisam ni slušala. Samo su mi suze navirale. Spremili smo se odmah za celodnevno pešačenje iz Užica preko brdskih prevoja i Lužničke doline do našeg sela. Da me umire, kupili su mi pšeničnu pogaču, čuveni beli somun. Nije meni bilo do jela, i ništa nisam očekivala iz njihovih plitkih težačkih džepova. Pogođena surovom odlukom, moje beskrajno razočarenje nije moglo ništa popraviti. Tek, svetiljku moje tek započete budućnosti, pokrio je mrak.

U nekom trenutku tog mučnog putovanja, kako bi me ipak nečim utešili, i valjda iskupili malo svoju savest, moji presuditelji obećaše: Kupićemo ti šivaću mašinu, izučićeš za šnajderku… Tetka je potvrđivala ove očeve reči blaženim osmehom ohrabrenja meni se činilo lažnim. Onako ucveljena, u svojoj se beznadežnosti, ipak čvrsto se uhvatih za ove nenadane reči, kao davljenik za slamku. Kakvo takvo, ovo obećanje primih kao utešnu nagradu kad mi zaista uskoro kupiše šivaću mašinu. Njihovo iskupljenje za greh, ili i iz čista srca dar najbolje namere, pitanje je ostalo zauvek otvoreno.

Bilo je to baš pred sam rat, koji posle nekoliko meseci prekide moje izučavanje krojačkog zanata kod jednog poznatog majstora iz okolne. Vratih se kući nedovršene azbuke zanata, mojoj „Singerici“ u zagrljaj. Priljubih svoje rano devojaštvo uz njenu hladnu glavu, u samoći putujući beskrajnim lavirintima štepova namesto tomova stranica knjiga. I uvek sa prstom kraj oštre igle prepustih daljoj sudbini.“

Od tada, zuj točka mašine i glas moje majke, više se nikada ne rastaviše. U njenom životu, i u mom sećanju. Jer, uspomene i drugi prividi, čine naš život stvarnim.

Onu zlokobnu ujdurmu svoje tetke, koja je njenu sreću preusmerila u drugom pravcu, nikada u duši nije joj oprostila. A svoga oca, kasnije opravdavajući, duboko je razumela, i oprostila.

Htela bih reći, da sam i ja nju duboko razumela, odavno. Daleko više nego što sam joj uspela pokazati. Ali sada, sada je kasno da je u to sasvim uverim. Ako ničim, makar ovom pričom o tom nepreboljenom času, kada su je bez krivice prenuli iz lepote dečijeg sna, gurnuvši kroz vrata u realnost jedne drukčije budućnosti.

U kojoj, uz mnogo toga neželjenog, beše je čekalo i moje rođenje.

Ipak, voljeno svim srcem majke. I životom.

Nova pesma

MARTOVSKO VEČE

Sumaglica i sneg
spušta sa planina veče
zadnje martovsko
Otežalo iščekivanjem
otvaranja zidova praznih dana

Tamni plaštovi zavesa
padaju lako na pleća
povijena nad drhtajima ekrana
Senke zaklanjaju slike
umor slova nepročitane Knjige
Skrštene ruke radnika i selјaka
težaka zemlјinih milјenika

Duhovi noći ulaze na prstima
da osluškuju tišinu
prigušeni krik usnule dece
Nadgledaju usahla lica staraca
i tajne poruke lјubavnika
zasenjene stidlјivom upornošću
lepote resanja vrbaka

Iza prozora
nasumice veče odmiče
ka nečem neometano
U kapsuli vremena zbijeno
samo diše naše sećanje
mešajući bitno i nebitno

Raste kao nabreklo đule
u grudima spremno da prsne
i razveje se u miris proleća
U neku drugost
nezamislive blagosti
sveta koji neće žderati slepu silu
supstance svoje vlastite dece

ova

Nova pesma

OČI MOJE

Lani

Mi smo samo
pokretne lutke od magle
Figurice dece od slame
na sunčevoj livadi
epizoda nebeskog crtača
Razgovetna lica
naših snova
Crna i bela ova slova
paperje čežnje
hrabrost koračanja
Kazalјke srca u mraku
otkucaji kapi
sa grane biserne

Pramenje mesečine
u dnu bunara mora
Svici zapalјeni na nebu
u svetle noći
Vejavica polјubaca
rose i trave
Pahulјe istoplјene
želјom naših dlanova
Zagrlјaji stopa
u snegu na bregu
Vetar u tvojoj kosi
miris duboke šume
Dva jezera
ogledala oblaka i munja
Mekota dana
ozvučena padanjem lišća
Cvrkut ptica tvoje pesme
Talasanje eona u školјci
na ušnu priljubljene
Akvareli cveća
na vodi sećanja
vez svile trenutka

Nema varke
u toj igri žmurke
Svuda razapete su zamke
i drugi nedogledi
traženi i koji traže isto su
Amalgam svega smo
čega je bilo i nije
neutaženo
Milo moje

Prah zvezdani
na prozorskom staklu
u smiraj sunca
Proleće kad šikne
iz vene svele šibljike
neopisive boje
sjaj u zrncu peska
nebeske klepsidre
Oči tvoje
svet u svemu to su meni
oči tvoje zlato moje

Poezija

ANIMA MUNDI

Miroslavu Aleksiću, pesniku

 
Nečemu pridodaš sjaj
nečemu doliješ tamu
dušo moja

Ispariš potom
kao miris travki
iz vrelog čajnika

Voda vodi zemlјa zemlјi
pepelu so a ti kome
Zašto mi pesmi
prećutkuješ to

Lana i baka – dečja knjiga

 

Godine 2019. objavljena je dečja knjiga Lane i bake Milunike pod naslovom LJUBAV LETI / LOVE FLIES, a knjiga se može preuzeti odavde

O antologiji užičkog pesništva

 

U LMS (Letopis Matice srpske), jul-avgust 2019, Milunika Mitrović je objavila književnu kritiku na knjigu o antologiji užičkog pesništva: Nebeski ključevi – Izbor iz pesništva užičkog kraja od XIII do XXI veka, u izdanju Narodne biblioteke Užice, Užice 2018. Izbor je priredio Zoran Jeremić. Tekst možete preuzeti odavde

Nova priča

SAMI U NOĆI

 

Zagonetna i nekako nepravedna je moć pamćenja, koja nam udeljuje samo poneku mrvicu sećanja na prve godine vlastitog života. Skoro uvek sporne ostaju slike iz najranijeg detinjstva, povijene nekom poroznom i tankom opnom koja ne razdvaja jasno stvarnost od fikcije. A ona ih kasnije posvoji kao istinske doživljaje, nudeći svesti samo pramičke neke daleke minulosti, istrgnute iz kratke istorije beznačajnosti hiljade ostalih trenutaka. Reč je najčešće o nekoliko fragmenata iz guste sumaglice celine izgubljenog filma, čiji kadrovi se  upinju da nas naknadno povežu sa žilom kucavicom vlastitog života, sa nama samim i svetom, u kome smo se kao mali uljezi tek obreli.

Jedna takva slika i skaska o njoj iz ranog detinjstva, već godinama me pohodi. Taj mutni proplamsaj sećanja, uvek pod plaštom majčinog  prepričavanja događaja, nikada neće uspeti da razluči šta je bio moj prvotni doživljaj, a šta ugradnja kasnije dometanih i izostavljenih detalja. Iako minimalna, ta usmena pripovedna proširenja su pojačavala ubedljivost doživljaja, dajući draž samom pričanju i dovoljno prostora mašti. Ali, smisao majčine potrebe za povremenim ponavljanjem priče, ipak je negde izmicao ispod njenog zagonetnog smeška.  Da li je time, prosto htela pohvaliti posebnu domišljatost i hrabrost svoga još nejakog jedinčeta, ne znam. Ili je možda još važnije bilo joj da istakne dedinu ulogu, kojom se diskretno ukazao svetlijim i boljim likom naspram babinog. Neki nevidljivi konac prošivan između reči, kao da je upućivao slušaoca na  malu pakost prema mojoj babi, svojoj svekrvi. To sam počela primećivati tek mnogo kasnije, kada je detinjstvo bilo sasvim daleko iza mene. Takođe, i majčinu prećutnu poruku, da tu „incidentnu“ noć, zasvagda treba upamtiti tako… Kako god bilo, vremenom se taložeći, sugestija priče stvorila je i održala u meni snovidu stvarnost slike tog sećanja  – sami u noći deda i ja.

A priča bi tekla ovako.

Te večeri, u našoj sobici majka me smestila u krevet i uspavala ležeći kraj mene, kao što je i obično činila. Naravno, roditelji i ostali ukućani sa kojima smo u to vreme živeli na selu, nisu preda mnom tokom dana nagoveštavali da će uveče ići na neku zabavu. Sa njima će ići i moja tetka koja je tada bila devojka, a rado je pošla i baba. Tako malo dete ne ostavlja se samo u kući, a pogotovu neosvetljenoj, jer u ta vremena još nije bilo električne struje u selima ovog kraja. Moj deda, inače bolešljiv i nežan čovek, koji nije mario za takvim izlascima, sam se ponudio da će paziti na unučicu tokom noći dok se oni ne vrate. Za ovaj gest dobre volje i pažnje, moja majka će mu ostati celog života blagodarna.

Na selo se spuštalo meko jesenje veče puno mesečine, kada su naši ukućani zamakli niz breg u dolinu ka varošici −  kazuje priča i nastavlja dalje.

Deda je ostao, već polako gustirajući pečenog zeca, koga tek što je priredio, neizostavno nalivajući svoje zalogaje rakijom šljivovicom, njegove lične proizvodnje. A zatim, ubrzo zaspao uz peć na svome krevetu. Da li je pre toga nadgledao usnulo dete, ili je omamljen slašću svoje večere i kojom čašicom više, bio na ovu dužnost zaboravio, kako priča diskretno nagoveštava. Deda se o tome nije izjašnjavao.

Njegovu i moju sobu razdvajala je oveća ulazna prostorija, obložena brvnima i bez prozora, koja se u ovim krajevima po tradiciji zvala „kuća“. Sve je potom utrnulo u tamu i tišinu, a noć odmicala. Snevači su sanjali svako svoj san.

A onda, u neko doba se dete iznenada budi, i primeti da kraj njega nema roditelja, ni bilo koga u sobi. Samo mrak i bledi mlaz mesečine kroz dva mala starinska prozora. Uplašeno, pretražuje postelju, pipka naokolo, možda glasno doziva majku i oca,  zaplače… Ali, niko se ne odaziva, niti kakav glas i svetlost iz drugog dela kuće dopire. Onda skupi hrabrost, nađe svoju odeću i cipelice, kao da će poći na neki hitan put, sve to uzme u ručice i izlazi iz sobe. Pretrčava veliku prostoriju punu mračnih senki, otvara vrata dedine i babine sobe u nadi da će tu naći nekoga. I nalazi dedu u polutami, koji sklupčan u krevetu čvrsto spava. Spušta zavežljaj svojih stvari kraj kreveta, ovlaš ga budi i uvlači mu se u postelju. Možda samo delimice rasanjen, on je umiruje bez mnogo reči, prigrli uz sebe, i oni zajedno lako zaspaše.

Ovaj deo priče za mene, jedva trogodišnjeg deteta, morao je biti svakako najuzbudljiviji, posebno dramatičan zbog iznenadnog odsustva roditelja, straha od samoće usred  mraka… Ali, moje sećanje nije sačuvalo tu sliku, ko zna zašto. Jedino je plastičnost priče moje majke o tome pobuđivala maštu, i donekle uspela da tu difuznu sliku ukoreni negde u meni. Ipak, završni deo priče ona je uvek poentirala sa nekom naročitom vedrinom.

Kad se duboko u noć vratiše kući, roditelji se začudiše kada postelju svoga čeda nađoše praznu. Ali, ubrzo im je sve razjasnio neočekivani prizor  – unuka i deda zagrljeni, spavali su dubokim snom u drugoj sobi. Samo se tiho udaljiše, ne budeći spavače. Oni se ujutru probudiše, ne obraćajući pažnju na radoznala zapitkivanja ukućana o tome kako su proveli noć. Zadovoljni, kao zaverenici neke samo njihove male tane.

Kao da su znali, da to će im biti sva nežnost zajedničke uspomene. Njegovoj starosti čas blaženstva retke sreće, a njenom detinjem srcu dar topline dedinog zagrljaja − spasenje!

I da ništa od cele priče nije upamćeno, opet bi ostalo nešto. Dovoljno dragoceno za taj plamičak iz tmine bunara, koji dodiruje svoga tvorca, i onda kada više nijednog od likova, ni kazivača o toj noći neće biti.

 

Nova pesma

  SEĆANJE IGRA ŽMURKE

Neki nestašni Bog sećanja
kao veliko dete
živi od daljine valjda
Katkad dođe iz te
minulosti nepovratne
da poseti svoga tvorca

Prilazi
kao jeka glasa iz tmine bunara
ostrvo njegove usamljenosti
da obasja slikom
kako igra žmurke još traje
Izmičući smisao
bližeći na dohvat ruke

I kada je već
uveliko odmakla noć
i svi čvrsto žmure
a nikoga nema
da traži začarane u žbunju
U travi
da odbrojava žurno
vreme u pustinji

Za spas sviju nas
niko da oživi dahom
ono urokljivo ogledalce neba
pod krivim drvetom
nad bunarom
Niko
sem sećanja

Milunika o Vasilevskom

 

U LMS (Letopis Matice srpske), mart 2019, Milunika Mitrović objavila je književnu kritiku na zbirku pesama SRCE KRUGA od Rista Vasilevskog. Tekst možete preuzeti odavde

In memoriam Teofilu (1949 – 2019)

BELE NOĆI

Planina, i jedini praznik u prvom školskom polugođu, prvi nalet zime. Pozajmljeni ključ od poverljivog prijatelja i skromna planinska kućica, hladna i neudobna, pružila je gostoprimstvo nama dvoma, tajno odbeglim gimnazistima. Bajkovita, snegom okićena planina primila nas je pod svoj ledeni skut, kao i mnoge druge goste u obližnjem ski centru. Tek, naše privremeno stanište, gotovo koliba, bila nam je dovoljna. Oskudan i grub nameštaj, prohladna i vlažna postelja, bez nekog grejnog tela. Ipak, to nam beše dovoljno za početak ljubavnog uzleta u snežnu avanturu. Vatru smo ložili napolju od granja prikupljenog u obližnjoj šumici, i tako se grejali u surovo hladnim noćnim satima. Imali smo nešto konzervi, krompira, na brzinu ponete hrane i pića, tek da preživimo.

Na tom borovom proplanku, zaklonjeni od ostatka sveta, izloženi samo tajnovitom pogledu zvezda, bili smo ispunjeni sami sobom. One su nas sitnim drhtajima mamile, začaravale. Tu, pod odškrinutim nebom spremni za usijanja belih noći, i neku mutnu predstavu svečano obećavajuće budućnosti. Miris mlade borovine, mešao se sa tamnim senkama naših zagrljaja na snegu, razigrani jezičci plamenova pridavali su nekakav smisao i sjaj svemu, onako kako to znaju samo oči ljubavi. I zlatiborski severac pospešivao je naše vizije i snove, razvejavajući ih u snežnoj prašini preko planinskih vrhunca, ka zvezdama.

Ali naše ljubavno voznesenje poremetile su iznenada neke opore reči − nesporazum, rasprava, možda sumnje… Ne znam zbog čega, i otkuda je među nas pao taj ukleto zli trenutak. Možda baš zbog ljubomore zvezda na isijanja naše sreće. Zaspali smo, tako nemi i daleki, bez dodira. A probudili se ujutru, još udaljeniji jedno od drugog. Noćašnja svađa, kao tajfun, za sobom je ostavila samo ruševinu. I tišinu, koja se pružila između nas kao sibirsko prostranstvo. Pokušavala sam da to rastojanje smanjim, priđem mu nekom pravom rečju, nežnim dodirom… Ali, zalud. On je samo ćutao, kao ledenica ugarka jučerašnje vatre. Ostalo je još da se vratimo u grad, strmim i zaleđenim putem niz zlatiborske litice kroz sumorno jutro praznika. A mi smo se, dakle, već bili rastali, bez poslednje reči i objave kraja naše ljubavi. Umesto plavetnila njegovog pogleda, koji je mogao biti razjašnjavajući, pratio me je samo gorki ukus gubitka. Umesto zimskih pejzaža iza prozora, pomaljalo se preda mnom prazno, brisano polje vremena. Moja senka pomerala se u njemu, sama.

Posle koju deceniju, kad smo se ponovo sreli, dotakli smo oprezno sliku fatuma zlatiborskih zvezda. Ni jedno ni drugo, nije se više sećalo nekog konkretnog uzroka i razloga toga rastanka. Zasvagda, kao da je samo onaj patrljak zvezdanog traga ostao netaknut, da lebdi među nama i životom koji je nakon toga sledio. Moralo je biti onako kako je bilo, saglasili smo se. I te bele noći da su ostavile jedno neponovljivo, potresno osećanje. Kao da nas zvezde jesu na tren uzele, i vratile.

A Borhes – ne kaza li uzalud – nije dobro da rastanke podvlače i naglašavaju oni koji su se odista voleli. U nekom drugom svetu, u sledećem snu, rastanka nema i neće biti, tadašnji osamnaestogodišnjaci u ovo su poverovali bez ičijeg uputstva. Tokom minulog pola veka životne matice, bivali samo još uvereniji. Sada, on pod belom humkom zauvek spava. Tamna noć u zimskom danu već je odigrala oko njega svoju završnu igru. A meni, jedinom uljezu u ovu uspomenu, dodelila sećanje.

Nova pesma

METAFIZIKA KLATNA

Metafizika kalendara
Bog je naš novi
a ne godišnja okretnica
sunčevog diska

Nemam zemaljske useve
voćke i povrće
šumske duhove
da o njima brinem
zbog klimatske ćudljivosti
proleća leta jeseni zima

Uza se imam
tek pokoju ružu
a kada izmrzne
zamenim je novom
Jedan grm hrizanteme
neverovatno uporne
u dve boje
Nešto mirisne egzotike
neobavezno šikljajućeg
žbunja žalfije i hibiskusa
dve-tri saksije ruzmarina
nane bosiljka i tamjan biljke
taman za malenu terasu

I to je gotovo sve
što mi je vreme prošlo
posejalo dajući nalog
slobodnog izbora
i volje uzgajivača

Ne robujem nasleđu
čulne vidljivosti
ni uplivu nezainteresovane
budućnosti za sve to
što bilo je i nije
(ne uzrujava me kalendar
tekućih događanja
ni tehnološke inovacije)

Dovoljno već
ne robujem li samo
klatnu godišnjih doba
vlastitog srca

Nova pesma

KANADA MOJA

Ima nešto u toj ogromnosti
prostora sa poroznim horizontom
beskraja tek u naziranju
naspram naše ljudske sićušnosti
bačene u neobuzadanu slobodu
sposobnu da se najbolje ovde
i ovako izrazi

U sameravanju osećaja svoje
izgubljenosti i beznačajnosti
naspram vaseljene i u šta pogled segne
od izobilja zemaljskih darova

U tom nebu tako nepojamno dirljivom
kad mreškajući zatalasa nežnost plaveti
kao labudova krila površ vode
pa naglo presvuče u mrke oblike
oblaka koji jurnu u kiše i vetar
A onda razvuče u mir nepomućene
prozračnosti u širinu kakvu nikada
ne videh pre nad zgužvanim
balkanskim klancima ili evropskom okružju

Jer čini se kao da baš ovde je
Tvorac rešio da obznani onaj nulti čas
postanja neživog i živog svega stvorenog
radi čoveka i njegovih zemaljskih saputnika
Šuma reka jezera bilja nepreglednih pašnjaka
stepskih pustara i ptica

Planinskih venaca koji nad svim tim
drže svoje mesečarski nestvarne visoke glave
na oštrim ramenima stena dignute u oblake
e da bi se tajno sa njima došaptavale
odozgo nadzirući celokupni prostor
prostrt pod svojim stopalama

Sve to radi lepote same po sebi
u radosnoj strasti napora zadanog
večnom sadejstvu čoveka i prirode
U ime neke više potresne utešnosti
osame sveta i života
u susretu bića sa samim sobom
i vlastitim umišljajem smisla

U ime i uprkos sudbine sviju stvari
pod ovim suncem i veličanstvom nebesa
zemlje izdašne tuge i sjaja rajske lepote

Nova pesma

KRAJ PUTA

Zapahnu me plah miris
jabukovog cveta
predvečerjem dok prolazim
neznanim putem tim

Odnekud zna
ovaj početak proleća
da nije ničemu početak
a ni kraj
sudeći po onom što napor
čula učini mi čilim

Već dublji još biva
samo uzdah detinjstva
za onim čije nekada bilo je
život onaj
koga se san priseti namah

Nova pesma

TETOVAŽA

Tetoviraj svoj život
ne kožu
Po temenu zemlјe
prostri se
Ljubi u čelo
u kamen ružu
Dah
ureži bilo šta
Tamnoj strani stvari
pridaj sjaj
ne svoje ime
Jer zemlјa jeste
telo i opelo tvoje
i tetovaža njoj
sva pripada
Bdenje
i knjiga skloplјena
krila rašivena
I sve što htelo se
već jednom cvalo

Nova pesma

PROŠLOST BIĆE

Kao zazidana rak rana
ispod maske bez lica
takva si prošlosti ti
koja se vraćaš u prostor
neočekivanog trenutka
Dođeš samo i mirno kažeš
Dobar dan živa ja sam

Ili iskrsneš kao podvodni
greben bog zna kada i zašto
Ovdašnjim ne govoreći jezikom
besnim kikotom talasa da poželiš
Laku noć bivša sadašnjosti
Laku noć snovi

I život sav što je bio
biće opet ispočetka
Sasušena semenka ili grančica
zabasale pod tamnu trulež lišća
gle laticama s proleća zagrle nebo
Rasprslo srce istim ritmom srca
u malim grudima zašumoriće
Bubrezi i jetra opet ažurni
biće nečiji skriveni motori

I usta vučje gladi i oči pitome srne
ogledalca zemlje i neba u jezercu
nekome činiće se mile tako kao tvoje meni
I reči ove opet pokrenute biće
drugim glasom i voljom kazane slično

Jer kružiće naši nestvarni životi jednom
kao stvarne slike oko tačke rotirajuće
Kao plamičci oko sveće dogorele igraće
I pčela će nepogrešivo obletati
oko mirisa bagremove mlade cvasti
Kao nož dželata oko vrata svoje žrtve

Nova pesma

KLEPSIDRA

Ističe vreme iz klepsidre
sve lakše i bezdušnije
dok ona sipa pesak
iz nutrine svoje
kao oduvek što je
sve brže prazni se
ne staje

Napolju gomila raste raste
čitava pustinja teška
preteška i nedogledna

Kad stane najzad
pokušavam da ne zamišljam
Kad više biti nikog neće
da pogled baci bez osvrtaja
na šuplju konzervu zarđalu

Da čuje avetnu škripu na vetru
i hitne klepsidru hladno
u krvavo smeće istorije
U iscurelo vreme bestraga

Petar Lazić – IN MEMORIAM

TELO KUDA

Petru Laziću u spomen

Kamo si se zaputilo
moje telo vrludavo
Kuda vodi trulo lišće
ili natrag čežnji
u kamenje esenciji
U bezličje

Ne igraj se
sa mnom žmurke
noć odmiče
Jesen kiše i magle će
probudi se
Svi putevi i odroni
poklizaće
Pa te neću više stići
umudriti ni uteći
a ti mene prepoznati

Nova pesma

ODSEV NA VODI

Kao svilen pojas na vetru
optočen rastopljenom srmom
oko plesnog tela devojačkog

Zgužvana mokra pertla u pesku
pala iz nemira stopala dragog
Na kraju avgusta bešumno
tako ona možda vidi sebe

Ta reka pitoma divljakušica
dok potocima kroz šume
silazi niz vreme s kamena na kamen
preko ramena pašnjaka

Da među bujnim dojkama sedam brda
nesavladiva u stravi proticanja
usni u veni mojih uspomena
kao odsev meseca na vodi

Kolebljiv svedok i saučesnik
koji mi življenje nežno sporeći
još uvek nečim opravdava

Nova pesma

NOKAT

Svakoj stvari kažu
treba probuditi dušu
da bi takle tvoju

Hibernacija jest život
zaspao na ivici smrti
koji treba pomeriti
Odmaći od ambisa
udahnuti oživeti
Presložiti

Da bi zadobio auru
kakvu takvu premoć
nad ništavilom
Da bi jedna drugoj
stvari značile

Ali kako naći meru svemu
kad i vlastitom noktu
jedva možemo suditi
Odseći više ili manje
Zaseći do samog živca
ili možda pustiti

Da raste koliko hoće
koliko još može
Preko sopstvene mere
i potrebe posle nas
Posle života

Nova pesma

BULKE

Kroz korov i beton ovde kao i drugde
ne cveta više stvarnost
Malaksava ona u kojoj verovasmo da jesmo
Ako jesmo

Samo maske plamsaju košmarno
kao razularene bulke u ekstazi
kroz monotoniju žitnih polјa na platnima
Oko bilborda i brloga železničkih pruga naročito

Maske kao način da se čovek sebi smeje
uludo dodvoravajući se bogovima
I vozovima zakotrljanim nasumice
preko oglodanih života i prokažene ljubavi

Jer stidno je pokazivati do čega ti je još stalo
kada iz tunela bije pećinska promaja
A vukodlaci kidišu baš na onu golotinju lica
koja mrak obasjaju čistom esencijom srca

 

 

Nova pesma

VREMENSKA LINIJA

Stiže mi neočekivan poziv sa interneta
na rođendansko slavlje prijatelja
pesnika Vujice Bojovića

Uz lik sledi tačan datum i mesto događaja
obaveštava njegova vremenska linija
Kako je preseljen u zelenu tihost večnih lovišta
već više od godinu dana sumnjam da sada o tome išta zna

Radost takvog susreta mogla bi biti nepomućena
eh samo da je ne kvari jeza koja te podiđe
od saznanja da virtuelni svet sve vidi evo

Nas žive i mrtve čvrsto ulančane kao svetlucanje
tačkica na traci rotirajućeg beskraja
podsmevajući se našim lažnim nadanjima

Bez evidencije o granicama vremena
trenutnoj razdaljini mesta i prebivanja
O liniji razdvajanja bivših veza od sadašnjosti tela i duša
daleko krhkijoj nego što nam zamišljala su dela

Koga to nevidljivi prsti bude ispod slova imena
dotičući nehatno ‒ pitam umilne strune nebeske harfe
U slutnji da uzdrhtale od toga i one same stresu se negde

Nova priča

OLJUŠTENI RAM ZA JEDNU SLIKU

Leti ko lišće što vir ga vije,
za let si, dušo, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

Tin Ujević, „Igračka vjetrova“

Nema toga ko u svom životu ne skriva kakvo mutno i nezaobilazno mesto, o kome oskudno ili nikako drugima ne govori, voljno ili nevoljno, samo za sebe čuva. Za susrete u sećanju, nikada dovršene razgovore u samoći.

Ako čovek dugo živi sam, tema vlastitog života jače pritiska, pa i ta mesta možda naviru češće i upornije. Ali, to se na prvi pogled nije moglo primetiti u neobičnoj pojavi i držanju ove usamljenice, odvažne i svojeglave Milice. Od kad je meštani pamte, živela je tu, u srcu varošice preko puta škole uz glavni drum, koji je u isti mah glavna ulica i žila kucavica celog kraja. Njeno stanište, minijaturni kućerak, ako se tako može nazvati nevelika prostorija sa jednim prozorčićem, podrumom i tri grubo tesana drvena ulazna stepenika. Bila je to sva preostala imovina iza pokojnog gazde, uglednog predratnog žitarskog trgovca na veliko Jakše Tomića, kod koga je služila sve do njegove tragične pogibije. Ostao je upamćen u narodu ovog kraja kao mudar čovek, dobrog srca i prava sirotinjska majka. Istina retko, ali postoje i takvi ljudi koji u svome vremenu žive iznad svoje klase, politike, rase i vere, prosto takvi – čestiti i plemeniti. Još početkom rata, stradao je od obesti domaće ruke na pragu sopstvene kuće. A potom, u velikoj paljevini, kao odmazda okupatora razorena je čitava ova varošica ušuškana u dolini pokraj reke između sedam brda. Od toga ona nikada sasvim nije zacelila svoje rane, uprkos znatnom trudu posleratnih vlasti i građana na njenoj obnovi.

U tom strašnom plamenu nestala je i Jakšina prostrana kuća, radnja, magaze, štale, sve, izuzev jedne pomoćne zgradice. Njegove zemljišne posede je kasnije posleratna vlast deo po deo konfiskovala, ime mu retko pominjano pošto nije imao dece. Tako je samo ona ostala jedina čuvarka uspomene, i tužnog ostatka imetka ovog čoveka, u koji je svoju glavu od tada zauvek sklonila, sa tek nešto preostalih sitnica izvađenih nekako iz šuta i zgarišta.

Kao pripadnicu klase poniženih i uvređenih, nove revolucionarne vlasti nisu je iz njenog skrovišta dirale. Samo im je bilo nejasno, zašto kao verni pas ostaje uporno na mestu doma gospodara koga nema, kao što ni starog i nepravednog poretka više nikada ne može biti. I tako, ovoj klasno nedovoljno osvešćenoj staroj sirotici, dodeliše skromnu mesečnu socijalnu pomoć, koju im ona nije ni tražila. Uprkos tome, između nje i novih pravednih vlasti, nikada nije bilo iskrenih simpatija. Njihov odnos bio je tek prećutno podnošljiv, sa krhkim zjapom uzajamnog nerazumevanja. Ponekad i naglas, ona je bez povoda ili izazvana potezima otuđivanja Jakšinih luka i njiva u okolini, gorko gunđala – oteto prokleto! Ne mareći da li je ko čuje, i da li je korisno tako govoriti u potpuno izmenjenim društvenim prilikama. Na svoj tegoban položaj i uslove stanovanja bez električne struje i vode, ona se nikada nije žalila, niti koga za nešto molila.

Iza te čudne kućice, imala je na raspolaganju još desetinu kvadrata ostatka od starog dvorišta, koji je pretvorila u svoj mali vrt, skrpila uz njega i košaricu od pruća i dasaka za svoju kozu i nekoliko kokošaka. To joj je za osnovne potrebe bilo sasvim dovoljno. Važno je samo da je ostala tu, u blizini nekadašnjeg velikog domazluka i blagosloveno uređenog života. Da neprestano hoda po tragovima seni odveć naglo i surovo ugašene prošlosti, koja za nju nikada nije ni prestala, ne shvatajući da je već i sama predstavljala metaforu jednog nepovratno otprhnulog sveta. Vremena, koje za nju beše počelo kao beskrajna i svetla sadašnjost, onog davnog dana kada je stigla pod krov i usrdnu zaštitu Jakšine ruke.

Nezgrapni seoski devojčurak, žilavo čobanče bez imalo ženske ljupkosti, stiglo je iz jedne od brojnih porodica iz obližnjeg sela sa malo zemlje i hleba za mnogo gladnih dečjih usta, da služi kod gazde i pomaže njegovoj supruzi u domaćim poslovima. Novim uslovima lagodnijeg života, ona se vremenom dobro prilagodila. Ozbiljno i ćutke prihvatala je poslove koje bi joj dobra gazdarica Raja poveravala i u svemu strpljivo poučavala, kao što je to činila i ranije uzimajući siromašne seoske devojčice u službu ili na usvajanje.

Ali, kako za finije ženske radove u kući Milica nije imala sklonosti, dobila je zadatke spoljnog momka. Poslove oko krava, ovaca i koza, živine, povrća i slične, ona je marljivo obavljala, a gazda je sve češće uzimao i u ispomoć ostalim momcima oko radnje i magaze. Takva kakva je, ćudljiva ali poštena i pouzdana, beskompromisno pravična i odana, domaćinstvu je baš odgovarala, a ponajviše u volji svome gazdi. Iako je njegov svet za neuku devojku bio prostran i nedogledan, a njen malecni i ograničen jednostavnim fizičkim poslovima u istom krugu od jutra do večeri, oni su se u nekoj tački izgleda sasvim sretali, razumeli srcem i uzajamnim poverenjem. I zato je osećaj neke posebne topline, bez mnogo reči, bojio blagom radošću te dane i godine, koje su mirno i skladno ulančavale svakodnevicu bez posebnih iznenađenja i potresa.

Pa ipak, njene devojačke godine, i snovi ako ih je bilo, prema tadašnjim shvatanjima već prišle granici usedelačkog statusa. Što znači, da je hitno rešavanje pitanja udaje došlo na red pre njenim gazdama, nego li njoj samoj. Interesovanja i simpatija za momke iz neposredne blizine sa njene strane nije bilo, a ni sa njihove. Uviđajući stidljivost i privrženost, kao i specifičnost prirode svoje štićenice, gazda Jakša se sam postara oko njene udaje. Odgovarajućeg mladoženju našao je u svome prijatelju iz susednog sela, malo starijem domaćinu udovcu. Uz devojku, obećao je pristojan miraz i svaku drugu potporu. Zbunjena ovim nenadnim predlogom, iz poštovanja prema svome gazdi pristala je da se uda bez protivljenja. Posle prikladne svadbene svečanosti, stigla je u mladoženjin dom, kako običaji nalažu, i prva bračna noć. Međutim, već sutradan u zoru, sa svojim svadbenim zavežljajem mlada se obrela u varošici. Stajala je ispred Jakšine magaze pognute glave, čekajući da je primeti kad pođe u svoju radnju.

Na njegovo zabrinuto pitanje – Šta nije u redu?! – odgovorila je sramežljivo, a ipak odlučno.
‒ On je kako treba, ali ja… Ja nisam mogla to da podnesem, da mi dira telo, šta znam… Ne mogu, i eto, ako me opet primite, ostala bih kod Vas?
‒ Život nam ništa ne garantuje, dete moje, da… ‒ zamislio se za trenutak Jakša, i odmah dodao – ako ti je tako po volji, ostani ovde…
‒ Hvala, čika Jakša! Ostaću… I onda se, plamteći u licu, saže da mu poljubi ruku, koju on ovlaš izmače. I samo odmahnu, odvodeći je stazicom ka glavnoj kući.

To je bilo sve što se o tom slučaju pokušaja njene udaje ikada saznalo. Ni sa mladoženjine strane nisu stigle nikakve pritužbe i prigovori na nju. U čaršijskim pričama i prepričavanjima, štošta je posle domišljano, jer je teško bilo poverovati da je naprečac i mirno taj brak zbog nečega završen pre nego je i počeo. A onda je i taj slučaj, uz mnoge druge stvari, pao u zaborav. Kao da ga nije ni bilo, tako se nadalje Jakšina štićenica ponašala, kao i on sam. Pred rat je preminula njegova supruga, a Milica preuzela više domaćih obaveza, onako kako je znala i umela. A onda je bura turbulentnih ratnih događaja uplela u sebe i odnela Jakšu, kao i mnoge druge ljude. Jedna nova epoha u krvi zamenila je prethodnu, šaljući je kao staru gvožđuriju u mulj istorije.

Kad je zašla u svoje pozne godine, samo je radoznalost ženskih jezika prekopavajući davne čaršijske storije, odnekud iščeprkala nešto o epizodi te njene propale udaje. Zato su je ponekad i otvoreno zapitkivali, nastojeći da je navedu na opširniju ispovest, ne bi li dokučili kakav lascivni detalj njene prve i poslednje „bračne noći“, i zašto je od svog mladoženje odmah odbegla, je li bio previše nasrtljiv, grub, i slično… Začudo, bez ljutnje i sa nekim tajnovitim smeškom, ona bi sabila svoju intimnu priču samo u jednu jedinu šturu rečenicu. I njome, zauvek im zatvorila usta, ostavljajući svačijoj mašti odškrinut prazan i nedorečen prostor.
‒ Nisam mužu, niti bilo kome, dozvolila da mi cepa moje mlado telo.

Onako visoka, mršava, koščate građe, više muškog nego ženskog držanja, a s čim je bilo u saglasju i njeno odevanje, padala je svakome u oči već na prvi pogled, izdvajajući se kao osoba malo „mimo ostalog sveta“, koji je nekuda prolazio van njene pune pažnje, gotovo neopažen. Uvek je nosila pantalone starinskog kroja od grubog materijala, iznošene muške košulje raznih dezena i materijala, vazda čiste i uredno zakopčane. Izuzetak su bili jedino dani većih verskih praznika, kada bi išla u obližnju crkvu na pričešće. Oblačila je, valjda svoju jedinu suknju, crnu i podugačku. Tada bi izgledala nekako čudno i neprirodno, kao da je ušla u neki tuđi lik ili tesnu kožu.

Zimi je navlačila kakav pohabani kaput ili sličan haljetak, a na noge obuvala cokule, leti obične gumene opanke. Takvu čudnu stilsku mešavinu njene odeće, naročito je isticala marama, vezana pod grlom u čvor, onakva kakve je nekada nosila svaka seoska žena. Ponad visokog čela, ispod marame se jedva nazirala čvrsto zategnuta slabašna i proseda kosa. Pod jakim veđama, bledilu njenog lica živost su davale nemirne, i svetle nemirne oči, a poduži pravilan nos nagoveštavao je uravnoteženu ozbiljnost i izvesnu krutost odlučnog karaktera. Tanke usne retko su se rastezale u osmeh, a malo hrapav njen glas kao da je dolazio odnekud iz dubine, bio je mio samo njenoj kozi, kokoškama, i brojnim poljskim mačkama, sa kojima je živela u lepoj harmoniji i svakodnevnim razgovorima. Nekad su to bile duge rasprave i ukori, ali i tepanja koja je osim životinjama, upućivala ponekad mlađoj komšijskoj deci, onoj mirnoj i pitomoj, nikako nestašnim deranima protiv kojih bi glasno negodovala i u prisustvu njihovih roditelja. Zbog toga, uglavnom porodice sa takvom decom, nisu je rado primale. Kao ženu koja nije imala svoje dece, smatrali su je odviše grubom i nesklonom deci, bez obzira na njene dobre „vaspitne“ namere.

Sa učiteljskim porodicama, koje su tik uz školu stanovale u predratnim namenski izgrađenim stanovima za njih, održavala je bliske odnose. Bila im je svakodnevni gost, nezahtevan, željan samo dnevne doze malo lepog i kulturnog razgovora, u kome često nije sama ni učestvovala, nego samo slušala žagor njihove dečice, upijala žubor i toplinu porodičnog života. Od stare učiteljice, takođe večne device kao što je i sama bila, a koja je ceo svoj vek poklonila marljivoj službi u ovoj varošici, naučila je azbuku. Iako čitanje nikada nije sasvim dobro savladala, posebno visoko cenila je knjige i pismene ljude. Novim učiteljima je i sada, kao i pre rata, pomagala oko nabavke namirnica i drva za ogrev od seljaka, pričuvala decu kad bi joj poverili, hranila im kokoške, nadgledala stanove kad su bili odsutni.

Ljubazni svet prosvetara koji je dolazio sa raznih strana na službu u ovo mesto, primao je široka srca ove njene usluge. Nutkali su je hranom, snabdevali polovnim vešom, odećom i obućom, nekim sitnicama za kućnu potrepštinu. Međutim, u ređim situacijama, kad bi joj neko od njih poverio svoje dete na celodnevno čuvanje, ona se iznenađujuće dobro snalazila, iako njen čudnovat izgled i glas nije puno obećavao. Takvo jedno blagorodno dete, divno bi se s njom zabavilo provodeći nezaboravan dan, s njom se zauvek zbližilo. Nedostatak svoga iskustva sa decom i dara za priču i pričanje, ona je ipak uspešno pokrivala na neki drugi, svoj način. Dovodila bi deci svoju ljupku kozicu Belku, da izvodi predstavu za njih tako što je uspravno stajući na zadnje nožice mazno meketala, igrala graciozno po taktu neke nerazumljive pesmice i komande svoje vlasnice, lizala joj ruku, nestašno skakutala naokolo… Ovo veselje su upotpunjavale brojne mačke, umilne akrobacije mačića, pa šetnja po prostranoj školskoj bašti, ptičice koje su joj doletale na ramena, prepoznajući dobro specifični glas čekajući svoje mrvice… Naravno, time bi svako dete bilo očarano, i brzo se priljubljivalo uz skute neobične starice, pružajući poverljivo svoju nežnu ručicu njenoj krupnoj i hrapavoj šaci.

I tada im se, uprkos svemu, baka Milica nehotice preobražavala u neki dobri šumski duh od babaroge, za koju su je neka deca smatrala i zbog toga zaobilazila. Vrhunsko uzbuđenje došlo bi tek onda kada mališana povede do svoje kućice, u koju je inače malo ko od meštana od praga dalje ikad ulazio. Dete bi stalo kao začarano, i čim mu se radoznale očice priviknu na polutamu te čudne prostorije, ne bi znalo u šta pre da gleda, i šta da pita…

Prizor koji se ukazivao, bio je odista neobičan ne samo za dečje oči. Čitava prostorija bila je načičkana manjim i većim raznoraznim predmetima, koji su se haotično tiskali jedni preko drugih od poda do plafona. Nešto jasnije izdvajao se samo prolaz u onaj ugao sobe u kome je stajala čađava i teška metalna peć, pored nje starinski drveni krevet sa visokim krajnicama. Iz gomile ostalih stvari, izvirivao je drveni ormar ručne izrade sa mnogo fioka. U sredini, zatrpan raznim posudicama, šćućurio se nekakav stočić i jedna stolica bez naslona. Naokolo jedna do druge ostale stvari, nagrižene vremenom, pokrivene gdegde vidljivim zastorom paučine. Jedan fino rezbareni kovčeg, prilično očuvan, privlačio je posebnu znatiželju, mada zatrpan raznim kutijama, starim papirima, vrećicama, balonima, torbama, flašama, starim alatkama, posudama i ko zna sve još čime… Očito, svrhu, poreklo i značenja svih tih izlišnih drangulija, znala je samo njihova vlasnica. A možda je, tim starudijama okružena, u osami i tišini samo jasnije osluškivala pulsiranje duša onih kojima su te stvari nekada pripadale, osećala toplinu isijavanja… Ako je iluzija dovoljno jaka i neophodna, zar vremenom ne postaje istinita.

Na slobodnom parčetu zida, pogled je odmah privlačila fotografija, optočena oljuštenim ramom, sa koga su preostala zrnca pozlate još nežno sjajkala. Sa crnobele fotografije, diskretno se smešio upečatljiv lik naočitog gospodina, brkajlije, krupnih i svetlih očiju. U svečanom odelu, sa šeširom na glavi po predratnoj modi, i štapom u rukama. Dete je najpre upiralo svoj prstić baš u pravcu te slike, koja je jedina od svega što tu vidi, davala utisak nečega živog, odmah pitalo:
‒ A ko je to?
‒ On je, moj jadni Jakša, vidiš… Kazala bi, zatečena, i zastala…

Jer, čemu malom detetu dalje objašnjavati nešto tako nerazumljivo. Svaka dalja reč morala bi se izliti iz nje u dugu priču, kao reka iza kućice, koja posle kiša prelije korito pa se opet posle povuče, i dalje nastavi. Ne, svoju priču, grcavu ili tečnu kao suzu, ona nikada neće ispričati. Ako bi i umela naći prave reči koje nedostaju, kome bi značile…

I dete, kao da je osetilo da više ne treba ništa da pita o toj slici, ubrzo bi je zasulo novim pitanjima o svemu drugom u toj sobi, tako zanimljivom čemu tačno ne zna svrhu ni istoriju, a baš time pobuđuje pažnju… Kad već i sumrak počinje da glođe lepi dan, dođe vreme da se dete vrati roditeljima, zadovoljno i već umorno, pošto je zagrlilo dobru baku na rastanku. Ona bi u nekom tihom blaženstvu, odlazila u svoju kućicu sa mirisom deteta, i mislima ‒ ko zna, šta sve ovo milo i nedužno biće čeka u životu, koliko opasnosti vreba iz budućnosti…

A nju, opet je čekala noć i tišina, koju će ispuniti sećanjem. Gledati netremice satima kroz tamu u sliku naspram uzglavlja, sve dok ne usni. Kao iskreni vernik u svoju slavsku ikonu, obasjanu iznutra nečim svetlim, opojnim i utešnim.

Ispod slike se nazirao džepni sat sa srebrnim lancem, okačen o veliki ekser. Samo ponekad, kratko bi blesnuo pogođen mesečevim zrakom kroz prozorčić. Nekada, takav skupocen sat bio je znak društvenog prestiža i esnafskog položaja. Sada, samo replika svega minulog. Jer, njegove kazaljke, zaustavljene u položaju kobi trenutka neke druge stvarnosti, odavno nisu otkucavale vreme. Kažu da vreme brže protiče kad čovek stari, ali ne u njenom slučaju. Ona je želela da se vreme uspori i tišina ne meri otkucajem kazaljki. Da one ostanu nepomične, baš tako kako stoje. A sadašnja stvarnost, neka teče kako god hoće i koliko mora, što se nje tiče.

Istina, život se sastoji od prilagođavanja, naročito kad prođe onaj njegov najvažniji deo, u kome je sve mirisalo na karanfile iz bašte… Prisećala se Jakšinih reči u vreme kada se sve češće osamljivao posle smrti svoje supruge. Obično bi sedeo baš u blizini ove kućice, pred magazom, pod velikim žbunom ucvalog jasmina. A ona mu tiho i brižno donosila tek prženu ražanu kafu, ratluk, i šljivovicu koju je sam proizvodio… I eto, od sve raskoši iz nekadašnje bašte, samo je taj grm još odolevao, pogrbljen u uglu njenog snuždenog malenog vrta. S proleća iz njega uvek ponovo iždžikljaju vitke stabljike uvis, ospu se belim zvezdastim laticama jednako uporno. I tada, kao da joj nežno pošalju onu davnu mirisnu sliku, koju registruje seizmograf njene duše, od čega joj se nadimaju usahle grudi. I opet vrati blagodetni čas razgovora s njim, posle bekstva od onog čoveka, od nesuđenog…

Već od ranih letnjih svitanja, ona bi ustajala krepko kao nekada, promičući svojim krupnim korakom kroz čaršiju, odlazeći stazama i poslovima samo njoj znanim, preko brežuljaka i pogrbljenih brda, kroz livade i šumarke. Ponekad su to bile posete dalekim rođacima, koji su prema njoj i njenim mačkama bili bolećiviji od drugih, još samlji i sirotiji od nje same. U krajičku usana držala je katkad zapaljenu cigaretu ili lulu, koja se dimila za njom. Bio je to najčešće domaći duvan zavijen u novinski papir, ili koja industrijska cigareta što su joj rado dale kolege muški pušači. ‒ A život je kao ova moja mačka Lepojka, koja vuče miša igrajući se s njim, pa mi ga donose da se pohvali pre nego ga pojede – odgovorila bi, odmahujući rukom nehajno onome ko je šaljivo opomene da pušenje škodi zdravlju i skraćuje život. Ma šta o njoj mislili, svi su ipak uvažavali njeno poštenje i doslednost, tu skoro dečje naivnu prostodušnost u odbrani svojih neiščezlih iluzija i nazora. Godinama se ne menjajući primetnije fizički, bila je kao neka podrazumevajuća neophodnost. Stalna figura, poput stoletnog hrasta na raskršću, neba nad varošicom, zemlje i trava pod nogama…

Niko se odavno više nije sećao kako i zašto je na njeno lepo žensko ime nalepljen baš taj nadimak sa tom malo pogrdnom konotacijom – Adrap, što bi moglo značiti da je neko aljkav, nemaran, neuredan… Mnogi nisu znali ni šta tačno ta stara reč označava, čak i u lokalnom govoru retka. Ali, svako je koristio taj nadimak, doduše, samo u njenom odsustvu. Ako bi se neko i usudio da je direktno tako oslovi, namerno ili sa prikrivenom posprdnom nijansom, redovno bi izazvao njenu burnu reakciju. Takvom drzniku, obično kakvom obesnom đačetu, odmah bi odbrusila istom merom, ako ne i žešćom. I još dugo za njim posle gunđala, zauvek ga markirajući kao nevaljalca i svoga ljutog neprijatelja.

I tako, godine su odmicale, osipao se jedan vek i uređaj sveta. Bližili ponovo duhovi ratova i podele, menjale vlasti, i države. Ali, za junakinju ove priče, to više nije imalo nikakvog značaja. Preminula je jedne noći kasnog proleća, u svome krevetu, u snu. Tiho, sama, taman onako kako je i živela, a verovatno i želela. To su zaključili susedi narednog dana, dok su dve iskusnije susetke užurbano pripremile pokojnicu i najnužnije što je potrebno za sirotinjsku sahranu, a ipak sve kako osnovni ljudski red i običaji nalažu. Muškarci su se poduhvatili poslova oko pogreba, kopanja rake, nabavke sanduka, angažovanja sveštenika… Našli su jedan slobodni kutak, u delu starog varoškog groblja, na brežuljku više crkve, nedaleko od Jakšinog groba sa impozantnim mermernim spomenikom, na kome je uz ime bila i njegova fotografija ‒ kopija one iste koju je ona sačuvala.

Neka sada u njegovoj blizini zauvek ostane – pravično je. Time će se priča o njoj završiti, čak i ako se nikad ne završi.

Jer, najposle, ogroman pokrov tišine i tako se prostre preko svega, jednolično siv kao užasno obeshrabrujuće priviđenje, hladno i samotno. A prošlost trne kao žiška, ako je više niko ne dira. Kao zrak prolećne svetlosti, čiji se trag gubi u mraku: za let si, dušo, stvorena.

Nova pesma

SNOVI, ČUDOVIŠTA

Čudovišni su prizori u koje uranjam ovih zimskih noći
kao u nabujalu nevidljivu reku što me smutnom
maticom vodi u nemoguće snove niz mrtvo vreme
u dubine svoje zemaljske kolevke
U dom čudovišta koja dirljivo oblikuju scene i lica draga
A onda kao hladni tuš bude me u mestu stvarnog trenutka
čudnovatijem od enigme snova

Gde sam to pita se bunovna glava
Ko je snevač a ko junaci snevnih kadrova filma
Koja značenja i poruke njegov jezik predočava
Kakvu dramu čiju svetkovinu
Je li u pitanju beskrajna igra Ćorave bake
samo zlobno ruganje anđeoskog demona moje žudnje
Ili naum neke nove ludosti koja diže zidove
među svetovima da im se putanje ukrste a ne dodirnu
još im neraščišćeni računi

Jedino Bog dragi zna zašto
ogrizak davno pojedene jabuke bačen
pada sad u ovu glavu u ove bele bogojavljenske noći
gde sablasti dolaze po njega i odlaze u talasima
Kao školjke iz nezajažljive želje za sunčanim kopnom
iz toliko smrti ili čisto ni iz čega

Kritike

Milunika o Ikoniću

 

Tekst Milunike Mitrović „Tragom vremena“, a na zbirku priča Mirka Ikonića Španska groznica i druge priče, objavljen je u časopisu Bdenje, br. 50, 2016, str. 155-158 i može se, u pdf formatu, preuzeti odavde

Nova pesma

OSLUŠKIVANJE

Za D. J. Danilova,
na pesmu „Lavina“

Ne pritiska nas tišina već obilje navirućih reči
prisluškivanjem samo zalud je uznemirujemo
Napeto kosmički struj kroz lagume vlastitih kapilara
osluškujući poput povetarca koji otškrine kapije praznog grada
i ode

Slutnju prvotnog eha iz koga dolazimo i neprestano otičemo
kao reka ponornica padajući ka pukotini senke duboke pećine
da jekne i nestane u tami njene utrobe

Žudeći svakim otkucajem svoga srca za tom tišinom
kao istinskim sabesednikom kome pišemo
ne čineći gotovo ništa drugo

I puštamo da krvari
dok rasanjeni najposle ne vidimo svuda
samo krv samoj sebi osmehuje se a nigde srca