Slobodan u splitskoj bolnici

DABOGDA DO MORA STIG’O!

Ne sećam se tačno od kada znam Slobodana, rođaka po očevoj liniji, samo nekoliko godina starijeg od mene. Ali od mojih ranih đačkih dana njegov lik se upečatljivo pomalja, prizivajući uspomene na to davno vreme.

Još u višim razredima osnovne škole već je bio krupna momčina, vedrog lika, rumenih obraza i snažnih mišića. Uvek prisutan na sportskim igralištima u družini zajapurenih igrača loptom, nije ga izdvajala samo fizička snaga, već i spremnost na šalu i druge neobuzdane vragolije. Tada mu drugari prilepiše nadimak Musa, aludirajući valjda na čuvenog epskog junaka po kome će ga pamtiti školske godine,

Njegovu prirodnu bistrinu ipak nije zaokupljalo interesovanje za knjigu i učenje. A brojne slobodne veštine i fudbalske akrobacije bile su njegov omiljeni teren gde je blistao. Ovde se uključuju mladalački nestašluci i druge akcije sa svojim drugarima, mahom đacima pešacima iz okolnih brdskih sela. Otuda su od uprave škole dolazile brojne opomene i oštri ukori, a slabe ocene pljuštale u školski dnevnik.

Međutim, Slobodan nije mario za to, važnija mu je bila nesputana žeđ za avanturama, i popularnost u đačkom životu koji će ga po tome pamtiti. Glasine o tim podvizima, ako su i stizale do njegovih roditelja, nisu ih previše zabrinjavale. Svoje četvrto, najmlađe dete ljubimče, ionako su slali u školu po sili tadašnjeg zakona jer i sami je nikada nisu pohađali. U teškoj borbi seljaka za svakodnevno golo preživljavanje u svome svedenom životnom krugu, misao im je stizala dokle pogled sa njihove planine na okolne seže. A tih šezdesetih prošlog veka, nije bio lak zadatak, sa krpica oranica otetih od šuma i nešto pašnjaka odgajati decu i hraniti svu kućnu čeljad.

Dete planine, nije bio ni kod kuće neko poslušno i mirno momče. Nije se plašio strogosti oca a ni autoriteta govorljive majke, koja je često uzalud pokušavala da ga privoli na poslušnost i uobičajene domaće zadatke. Duh i temperament sina mezimca oglušivao se o njene primedbe, bežeći od kuće lakim trkom preko bregova i potoka. A zimi kad duboki snegovi sve zaveju, letom na svojim ručno tesanim skijama zamicao je niz padinu ka sečorečkoj dolini. Za njim bi, kroz divlju lepotu tišine, preko šuma i bregova odjekivao eho njenih reči: Dabogda do mora stigo, Slobodaneeeee…. Njemu je to bilo zabavno, možda se reči pričinjale kao vetar, dok je pobednički stizao tamo gde bi namerio. A okolni seljani, kada bi ove reči čuli, čudili su se više majci nego njenom buntovnom sinu. Jer, kao i ona, uglavnom nisu imali jasnu predstavu o moru kao granici sveta, koliko je uopšte daleko i duboko.Takve reči kada dolaze iz mekote majčinog srca u ljutnji, ne uzimaju se naročito ozbiljno, ali kletva je kletva. Nije se sa rečju šaliti, veruje se i kad niko ne čuje zapamtiće ti je duh božji, gora i voda, ili neka druga nedremna zverka prikaza. Možda, zato se u tom trenutku i ova pamtila i prepričavala. Vremenom prešla u posed male porodične legende, o čemu svedodžbu sada prilaže moje okasnelo sećanje.

*

O svemu ovome, bio je dobro upoznat moj otac, Slobodanov najstariji bliski rođak, tada službenik i neka vlast u selu. Pri kraju školske godine blagonaklono ga posavetova da malo smiri taj svoj nemir, dohvati se knjige pa lepo završi osmi razred. A posle, kako hoće i kuda ga noge i sreća nose. Samo dalje u svet iz zavičaja, bodrila ga je i topla ruka tapšući po ramenima.

I tako Slobodan najzad završi svoje školovanje. Odmah potom, bez premišljanja i pun samopouzdanja, nestaje iz rodnog kraja. Radio je razne građevinske poslove u nekoj od beogradskih firmi. Kad smo ga u vreme praznika ponekad videli, bio je zadovoljan onim što život pruža u velikom gradu. Odslužio je zatim i vojsku, još više se raskrupnjao, jednako oran za šalu, pun vrcavog duha. O svojim planovima za budućnost malo je govorio, i ubrzo je opet nekuda za poslom otišao.

Prolazi još nekoliko godina. A onda se jednog leta pojavio u zavičaju, roditeljima i familiji da najavi važnu novost – uskoro će se oženiti! Lepa vest sve je obradovala, jer će se time skućiti, skrasiti na jednom mestu. Ali kad je pridodao pojedinosti da je njegova izabranica Dalmatinka, i da će živeti u njenom rodnom primorskom mestu, gde će raditi poslove građevinara i leti se baviti turizmom, radost roditelja se pomrači. Nisu odobravali taj izbor, ne raspitivali se dalje o budućoj snahi i njenom poreklu, veri, naciji… Sve je bilo za njih nevažno, a sporno samo more kao stvarno životno odredište daleko im i nepouzdano. Kao da je bila reč o mestu na krajnjoj tački sveta, drugoj planeti koja će im uzeti njihovog Slobodana. Sumnjičavost roditelja on primi mirno, gotovo kao da je to i očekivao. Kad je pošao, na rastanku da li je majka brišući svoje oči krajičkom zabrađene marame, pomislila na brzopletost one svoje nekadašnje kletve i njeno dejstvo, ostalo je samo da se nagađa.

Jednostavo, Slobodan je otišao kuda se odatle i zaputio. Odlučno, sa žarom čoveka mladog i zaljubljenog u ženu, u život i svet novog početka.

Tokom godine, od Slobodana stižu kratke obavesti. Poštanske razglednice uz pozdrave sa egzotičnim prizorima mora i lepog gradića na dalmatinskoj obali, govore o venčanju i dobrim poslovima. Početkom leta šalje i pismo mome ocu, moleći ga da razmotri mogućnost kako bi im bar neko od familije u posetu došao, radovala bi se porodica njegove supruge. Turistička sezona je u zamahu, ali kod njih uvek za najdraže mesta ima. Ispostavlja se da niko nije voljan da ide. Sumnjičavost u Slobodanovu tako dobrostojeću poziciju nije bila još prevaziđena, samo je moj otac verovao.

Uskoro opremio je mene za put na more kao kakvog počasnog izaslanika, veoma raspoloženu za radost tog susreta. Moje matursko dugo leto sa indeksom fakulteta u džepu jedva je čekalo ovakav izazov. Da je prva poseta Slobodanu bila za mene zaista divna nagrada a njemu velika podrška, ispostaviće se odmah. Već na dolasku u dom na samoj obali uz more sjala je prostosrdačnost i vedrina mladog bračnog para. Slobodanove plave oči sada još modrije i svetlije bile su nego pre, govor već sa lokalnim akcentom kazivalo je o njegovom prilagodljivom duhu i srećno nađenoj životnoj saputnici. U novom okruženju lako se odomaćio ne osećajući se strancem u novom kraju. Uz druge ugođaje, učinio je i time nezaboravnim ove morske dane posebnim. Noću sam slušala ritmično zapljuskivanj talasa, koji oblivaju kamene bokove stare primorske kuće budna sanjajući ljuljuškanje, a danju bila opijena mreškanjem susreta sunca i beskrajne plaveti na dohvat oku i telu. Takve slike doživljaja mora izbliza, nadživele su mi mnoge potonje godine u sećanju.

*

Kada se puna lepih utisaka vratih u zavičajnu stvarnost, nisam štedela reči hvale za Slobodana, uspešno započetu porodičnu i plovidbu kroz život, baš tamo daleko od naših brda ukraj mora. Ovakve povoljne vesti iz prve ruke stigoše i do njegovih roditelja, razglasilo se i po ostaloj familiji. Sledećeg leta već su kod Slobodana u goste krenule porodice i njegovih najbližih srodnika, potvrđujući moje utiske. Iz godine u godinu sve se češće Slobodanu išlo rado leti u goste, a on je sa svojom suprugom i decom, uzvraćao posete familiji. Dolazio je svake godine redovno da vidi roditelje, koji su ostali da stare u sve pustijoj planini, radujući se posebno unucima sa mora. Kada je njegov otac preminuo, majka je ostala sama, ne želeći da se odseli kod sinova u grad.

Slobodan je godinama pokušavao da privoli majku da makar jednom gostuje kod njega, vidi kako živi i napreduje, nove apartmane sagrađene trudom njegovih ruku, a konačno i more. Ali, ona nikada nije pristala.

Dirljiva je bila novčana potpora koja je mesečno redovno sizala poštanskim uputnicama sa mora njoj na staračke ruke. Stizali su i paketi sa raznim primorskim voćem i drugim potrepštinama. Potpis pošiljaoca dobrodušne gospe od mora, nikad joj omiljene snahe Katice ona nije ni primetila. Poštar jeste, dabome, to sve video i pripovedao okolnim meštanima. Navodio kao nesvakidašnji primer poštovanja sina iz dalekog sveta prema majci u zavičaju.

A ta lakonoga starica žilavo je odolevala teretu sklupčanih godina pod krilom osame i ćudi planine. Kada bi silazila u centar sela do pošte po pošiljke, nikom se nije žalila a ni hvalila. Zadirkujući je, polušaljivo jednom joj neko pripomenu o njenoj staroj kletvi kao pretskazanju budućnosti dečaka sina Slobodana. Načas, ona se zamisli, odmahnu rukom i kaza: Kad posustanem, ja samo zapevam iz svega glasa, da me čuje planina. Radoznalac ostade bez reči, kasnije pripovedajući o tom odgovoru.

*

Kad je majka preminula, stariji sinovi su je pokopali i oplakali na groblju podno poslednjeg rebra planine. Samo najmlađi, Slobodan, nije mogao doći da se od majke oprosti. Vest o njenoj smrti do njega je stigla tek tri meseca kasnije. U to vreme se zajednička država raspadala u krvavom plamenu međusobnog rata, telefonske linije i poštanski saobraćaj, sve je bilo u prekidu. Prošli su još meseci, kada je on uspeo da zaobilaznim putevima stigne na njen grob. Samo ga je snuždeni dom detinjstva, od čekanja umukao kao i majčin glas, ispratio nazad u toplinu plašta svoga primorskog.

U godinama koje odmiču, posle stišavanja ratnih vetrova, i granice se opet u novim uslovima otvaraju, on ne zaboravlja ostatak rodbine u starom kraju, ni grobove roditelja, koje obilazi zajedno sa sinovima, podmlađen i svojim unucima. Stario je sporo, pun zadovoljstva životom, uprkos zdravstvenim nevoljama. Vlastite godine i nostalgiju za zavičajem, nosio je lako, dostojno snage jedne smirenosti. Iz očiju mu, plavih kao more u vedrom danu, zaiskri onaj nekadašnji duh. Njime, kao da preko suznog lica, krade od prisjaja rodne planine jedno drugo vreme i ljude, sobom neminovno odnoseći. Takav mi je utisak ostavio pri našem nedavnom susretu, na sahrani svoga najstarijeg brata na groblju pokraj roditelja.

Još malo, zaboraviće se sve, ne izgovorismo glasno svoje misli oboje. Samo nebo i šum povetarca, možda će znati šta sve odjekuje duboko i daleko, preko divljine ćuvika planine u nekoj budućnosti.