Nova priča

OLJUŠTENI RAM ZA JEDNU SLIKU

Leti ko lišće što vir ga vije,
za let si, dušo, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

Tin Ujević, „Igračka vjetrova“

Nema toga ko u svom životu ne skriva kakvo mutno i nezaobilazno mesto, o kome oskudno ili nikako drugima ne govori, voljno ili nevoljno, samo za sebe čuva. Za susrete u sećanju, nikada dovršene razgovore u samoći.

Ako čovek dugo živi sam, tema vlastitog života jače pritiska, pa i ta mesta možda naviru češće i upornije. Ali, to se na prvi pogled nije moglo primetiti u neobičnoj pojavi i držanju ove usamljenice, odvažne i svojeglave Milice. Od kad je meštani pamte, živela je tu, u srcu varošice preko puta škole uz glavni drum, koji je u isti mah glavna ulica i žila kucavica celog kraja. Njeno stanište, minijaturni kućerak, ako se tako može nazvati nevelika prostorija sa jednim prozorčićem, podrumom i tri grubo tesana drvena ulazna stepenika. Bila je to sva preostala imovina iza pokojnog gazde, uglednog predratnog žitarskog trgovca na veliko Jakše Tomića, kod koga je služila sve do njegove tragične pogibije. Ostao je upamćen u narodu ovog kraja kao mudar čovek, dobrog srca i prava sirotinjska majka. Istina retko, ali postoje i takvi ljudi koji u svome vremenu žive iznad svoje klase, politike, rase i vere, prosto takvi – čestiti i plemeniti. Još početkom rata, stradao je od obesti domaće ruke na pragu sopstvene kuće. A potom, u velikoj paljevini, kao odmazda okupatora razorena je čitava ova varošica ušuškana u dolini pokraj reke između sedam brda. Od toga ona nikada sasvim nije zacelila svoje rane, uprkos znatnom trudu posleratnih vlasti i građana na njenoj obnovi.

U tom strašnom plamenu nestala je i Jakšina prostrana kuća, radnja, magaze, štale, sve, izuzev jedne pomoćne zgradice. Njegove zemljišne posede je kasnije posleratna vlast deo po deo konfiskovala, ime mu retko pominjano pošto nije imao dece. Tako je samo ona ostala jedina čuvarka uspomene, i tužnog ostatka imetka ovog čoveka, u koji je svoju glavu od tada zauvek sklonila, sa tek nešto preostalih sitnica izvađenih nekako iz šuta i zgarišta.

Kao pripadnicu klase poniženih i uvređenih, nove revolucionarne vlasti nisu je iz njenog skrovišta dirale. Samo im je bilo nejasno, zašto kao verni pas ostaje uporno na mestu doma gospodara koga nema, kao što ni starog i nepravednog poretka više nikada ne može biti. I tako, ovoj klasno nedovoljno osvešćenoj staroj sirotici, dodeliše skromnu mesečnu socijalnu pomoć, koju im ona nije ni tražila. Uprkos tome, između nje i novih pravednih vlasti, nikada nije bilo iskrenih simpatija. Njihov odnos bio je tek prećutno podnošljiv, sa krhkim zjapom uzajamnog nerazumevanja. Ponekad i naglas, ona je bez povoda ili izazvana potezima otuđivanja Jakšinih luka i njiva u okolini, gorko gunđala – oteto prokleto! Ne mareći da li je ko čuje, i da li je korisno tako govoriti u potpuno izmenjenim društvenim prilikama. Na svoj tegoban položaj i uslove stanovanja bez električne struje i vode, ona se nikada nije žalila, niti koga za nešto molila.

Iza te čudne kućice, imala je na raspolaganju još desetinu kvadrata ostatka od starog dvorišta, koji je pretvorila u svoj mali vrt, skrpila uz njega i košaricu od pruća i dasaka za svoju kozu i nekoliko kokošaka. To joj je za osnovne potrebe bilo sasvim dovoljno. Važno je samo da je ostala tu, u blizini nekadašnjeg velikog domazluka i blagosloveno uređenog života. Da neprestano hoda po tragovima seni odveć naglo i surovo ugašene prošlosti, koja za nju nikada nije ni prestala, ne shvatajući da je već i sama predstavljala metaforu jednog nepovratno otprhnulog sveta. Vremena, koje za nju beše počelo kao beskrajna i svetla sadašnjost, onog davnog dana kada je stigla pod krov i usrdnu zaštitu Jakšine ruke.

Nezgrapni seoski devojčurak, žilavo čobanče bez imalo ženske ljupkosti, stiglo je iz jedne od brojnih porodica iz obližnjeg sela sa malo zemlje i hleba za mnogo gladnih dečjih usta, da služi kod gazde i pomaže njegovoj supruzi u domaćim poslovima. Novim uslovima lagodnijeg života, ona se vremenom dobro prilagodila. Ozbiljno i ćutke prihvatala je poslove koje bi joj dobra gazdarica Raja poveravala i u svemu strpljivo poučavala, kao što je to činila i ranije uzimajući siromašne seoske devojčice u službu ili na usvajanje.

Ali, kako za finije ženske radove u kući Milica nije imala sklonosti, dobila je zadatke spoljnog momka. Poslove oko krava, ovaca i koza, živine, povrća i slične, ona je marljivo obavljala, a gazda je sve češće uzimao i u ispomoć ostalim momcima oko radnje i magaze. Takva kakva je, ćudljiva ali poštena i pouzdana, beskompromisno pravična i odana, domaćinstvu je baš odgovarala, a ponajviše u volji svome gazdi. Iako je njegov svet za neuku devojku bio prostran i nedogledan, a njen malecni i ograničen jednostavnim fizičkim poslovima u istom krugu od jutra do večeri, oni su se u nekoj tački izgleda sasvim sretali, razumeli srcem i uzajamnim poverenjem. I zato je osećaj neke posebne topline, bez mnogo reči, bojio blagom radošću te dane i godine, koje su mirno i skladno ulančavale svakodnevicu bez posebnih iznenađenja i potresa.

Pa ipak, njene devojačke godine, i snovi ako ih je bilo, prema tadašnjim shvatanjima već prišle granici usedelačkog statusa. Što znači, da je hitno rešavanje pitanja udaje došlo na red pre njenim gazdama, nego li njoj samoj. Interesovanja i simpatija za momke iz neposredne blizine sa njene strane nije bilo, a ni sa njihove. Uviđajući stidljivost i privrženost, kao i specifičnost prirode svoje štićenice, gazda Jakša se sam postara oko njene udaje. Odgovarajućeg mladoženju našao je u svome prijatelju iz susednog sela, malo starijem domaćinu udovcu. Uz devojku, obećao je pristojan miraz i svaku drugu potporu. Zbunjena ovim nenadnim predlogom, iz poštovanja prema svome gazdi pristala je da se uda bez protivljenja. Posle prikladne svadbene svečanosti, stigla je u mladoženjin dom, kako običaji nalažu, i prva bračna noć. Međutim, već sutradan u zoru, sa svojim svadbenim zavežljajem mlada se obrela u varošici. Stajala je ispred Jakšine magaze pognute glave, čekajući da je primeti kad pođe u svoju radnju.

Na njegovo zabrinuto pitanje – Šta nije u redu?! – odgovorila je sramežljivo, a ipak odlučno.
‒ On je kako treba, ali ja… Ja nisam mogla to da podnesem, da mi dira telo, šta znam… Ne mogu, i eto, ako me opet primite, ostala bih kod Vas?
‒ Život nam ništa ne garantuje, dete moje, da… ‒ zamislio se za trenutak Jakša, i odmah dodao – ako ti je tako po volji, ostani ovde…
‒ Hvala, čika Jakša! Ostaću… I onda se, plamteći u licu, saže da mu poljubi ruku, koju on ovlaš izmače. I samo odmahnu, odvodeći je stazicom ka glavnoj kući.

To je bilo sve što se o tom slučaju pokušaja njene udaje ikada saznalo. Ni sa mladoženjine strane nisu stigle nikakve pritužbe i prigovori na nju. U čaršijskim pričama i prepričavanjima, štošta je posle domišljano, jer je teško bilo poverovati da je naprečac i mirno taj brak zbog nečega završen pre nego je i počeo. A onda je i taj slučaj, uz mnoge druge stvari, pao u zaborav. Kao da ga nije ni bilo, tako se nadalje Jakšina štićenica ponašala, kao i on sam. Pred rat je preminula njegova supruga, a Milica preuzela više domaćih obaveza, onako kako je znala i umela. A onda je bura turbulentnih ratnih događaja uplela u sebe i odnela Jakšu, kao i mnoge druge ljude. Jedna nova epoha u krvi zamenila je prethodnu, šaljući je kao staru gvožđuriju u mulj istorije.

Kad je zašla u svoje pozne godine, samo je radoznalost ženskih jezika prekopavajući davne čaršijske storije, odnekud iščeprkala nešto o epizodi te njene propale udaje. Zato su je ponekad i otvoreno zapitkivali, nastojeći da je navedu na opširniju ispovest, ne bi li dokučili kakav lascivni detalj njene prve i poslednje „bračne noći“, i zašto je od svog mladoženje odmah odbegla, je li bio previše nasrtljiv, grub, i slično… Začudo, bez ljutnje i sa nekim tajnovitim smeškom, ona bi sabila svoju intimnu priču samo u jednu jedinu šturu rečenicu. I njome, zauvek im zatvorila usta, ostavljajući svačijoj mašti odškrinut prazan i nedorečen prostor.
‒ Nisam mužu, niti bilo kome, dozvolila da mi cepa moje mlado telo.

Onako visoka, mršava, koščate građe, više muškog nego ženskog držanja, a s čim je bilo u saglasju i njeno odevanje, padala je svakome u oči već na prvi pogled, izdvajajući se kao osoba malo „mimo ostalog sveta“, koji je nekuda prolazio van njene pune pažnje, gotovo neopažen. Uvek je nosila pantalone starinskog kroja od grubog materijala, iznošene muške košulje raznih dezena i materijala, vazda čiste i uredno zakopčane. Izuzetak su bili jedino dani većih verskih praznika, kada bi išla u obližnju crkvu na pričešće. Oblačila je, valjda svoju jedinu suknju, crnu i podugačku. Tada bi izgledala nekako čudno i neprirodno, kao da je ušla u neki tuđi lik ili tesnu kožu.

Zimi je navlačila kakav pohabani kaput ili sličan haljetak, a na noge obuvala cokule, leti obične gumene opanke. Takvu čudnu stilsku mešavinu njene odeće, naročito je isticala marama, vezana pod grlom u čvor, onakva kakve je nekada nosila svaka seoska žena. Ponad visokog čela, ispod marame se jedva nazirala čvrsto zategnuta slabašna i proseda kosa. Pod jakim veđama, bledilu njenog lica živost su davale nemirne, i svetle nemirne oči, a poduži pravilan nos nagoveštavao je uravnoteženu ozbiljnost i izvesnu krutost odlučnog karaktera. Tanke usne retko su se rastezale u osmeh, a malo hrapav njen glas kao da je dolazio odnekud iz dubine, bio je mio samo njenoj kozi, kokoškama, i brojnim poljskim mačkama, sa kojima je živela u lepoj harmoniji i svakodnevnim razgovorima. Nekad su to bile duge rasprave i ukori, ali i tepanja koja je osim životinjama, upućivala ponekad mlađoj komšijskoj deci, onoj mirnoj i pitomoj, nikako nestašnim deranima protiv kojih bi glasno negodovala i u prisustvu njihovih roditelja. Zbog toga, uglavnom porodice sa takvom decom, nisu je rado primale. Kao ženu koja nije imala svoje dece, smatrali su je odviše grubom i nesklonom deci, bez obzira na njene dobre „vaspitne“ namere.

Sa učiteljskim porodicama, koje su tik uz školu stanovale u predratnim namenski izgrađenim stanovima za njih, održavala je bliske odnose. Bila im je svakodnevni gost, nezahtevan, željan samo dnevne doze malo lepog i kulturnog razgovora, u kome često nije sama ni učestvovala, nego samo slušala žagor njihove dečice, upijala žubor i toplinu porodičnog života. Od stare učiteljice, takođe večne device kao što je i sama bila, a koja je ceo svoj vek poklonila marljivoj službi u ovoj varošici, naučila je azbuku. Iako čitanje nikada nije sasvim dobro savladala, posebno visoko cenila je knjige i pismene ljude. Novim učiteljima je i sada, kao i pre rata, pomagala oko nabavke namirnica i drva za ogrev od seljaka, pričuvala decu kad bi joj poverili, hranila im kokoške, nadgledala stanove kad su bili odsutni.

Ljubazni svet prosvetara koji je dolazio sa raznih strana na službu u ovo mesto, primao je široka srca ove njene usluge. Nutkali su je hranom, snabdevali polovnim vešom, odećom i obućom, nekim sitnicama za kućnu potrepštinu. Međutim, u ređim situacijama, kad bi joj neko od njih poverio svoje dete na celodnevno čuvanje, ona se iznenađujuće dobro snalazila, iako njen čudnovat izgled i glas nije puno obećavao. Takvo jedno blagorodno dete, divno bi se s njom zabavilo provodeći nezaboravan dan, s njom se zauvek zbližilo. Nedostatak svoga iskustva sa decom i dara za priču i pričanje, ona je ipak uspešno pokrivala na neki drugi, svoj način. Dovodila bi deci svoju ljupku kozicu Belku, da izvodi predstavu za njih tako što je uspravno stajući na zadnje nožice mazno meketala, igrala graciozno po taktu neke nerazumljive pesmice i komande svoje vlasnice, lizala joj ruku, nestašno skakutala naokolo… Ovo veselje su upotpunjavale brojne mačke, umilne akrobacije mačića, pa šetnja po prostranoj školskoj bašti, ptičice koje su joj doletale na ramena, prepoznajući dobro specifični glas čekajući svoje mrvice… Naravno, time bi svako dete bilo očarano, i brzo se priljubljivalo uz skute neobične starice, pružajući poverljivo svoju nežnu ručicu njenoj krupnoj i hrapavoj šaci.

I tada im se, uprkos svemu, baka Milica nehotice preobražavala u neki dobri šumski duh od babaroge, za koju su je neka deca smatrala i zbog toga zaobilazila. Vrhunsko uzbuđenje došlo bi tek onda kada mališana povede do svoje kućice, u koju je inače malo ko od meštana od praga dalje ikad ulazio. Dete bi stalo kao začarano, i čim mu se radoznale očice priviknu na polutamu te čudne prostorije, ne bi znalo u šta pre da gleda, i šta da pita…

Prizor koji se ukazivao, bio je odista neobičan ne samo za dečje oči. Čitava prostorija bila je načičkana manjim i većim raznoraznim predmetima, koji su se haotično tiskali jedni preko drugih od poda do plafona. Nešto jasnije izdvajao se samo prolaz u onaj ugao sobe u kome je stajala čađava i teška metalna peć, pored nje starinski drveni krevet sa visokim krajnicama. Iz gomile ostalih stvari, izvirivao je drveni ormar ručne izrade sa mnogo fioka. U sredini, zatrpan raznim posudicama, šćućurio se nekakav stočić i jedna stolica bez naslona. Naokolo jedna do druge ostale stvari, nagrižene vremenom, pokrivene gdegde vidljivim zastorom paučine. Jedan fino rezbareni kovčeg, prilično očuvan, privlačio je posebnu znatiželju, mada zatrpan raznim kutijama, starim papirima, vrećicama, balonima, torbama, flašama, starim alatkama, posudama i ko zna sve još čime… Očito, svrhu, poreklo i značenja svih tih izlišnih drangulija, znala je samo njihova vlasnica. A možda je, tim starudijama okružena, u osami i tišini samo jasnije osluškivala pulsiranje duša onih kojima su te stvari nekada pripadale, osećala toplinu isijavanja… Ako je iluzija dovoljno jaka i neophodna, zar vremenom ne postaje istinita.

Na slobodnom parčetu zida, pogled je odmah privlačila fotografija, optočena oljuštenim ramom, sa koga su preostala zrnca pozlate još nežno sjajkala. Sa crnobele fotografije, diskretno se smešio upečatljiv lik naočitog gospodina, brkajlije, krupnih i svetlih očiju. U svečanom odelu, sa šeširom na glavi po predratnoj modi, i štapom u rukama. Dete je najpre upiralo svoj prstić baš u pravcu te slike, koja je jedina od svega što tu vidi, davala utisak nečega živog, odmah pitalo:
‒ A ko je to?
‒ On je, moj jadni Jakša, vidiš… Kazala bi, zatečena, i zastala…

Jer, čemu malom detetu dalje objašnjavati nešto tako nerazumljivo. Svaka dalja reč morala bi se izliti iz nje u dugu priču, kao reka iza kućice, koja posle kiša prelije korito pa se opet posle povuče, i dalje nastavi. Ne, svoju priču, grcavu ili tečnu kao suzu, ona nikada neće ispričati. Ako bi i umela naći prave reči koje nedostaju, kome bi značile…

I dete, kao da je osetilo da više ne treba ništa da pita o toj slici, ubrzo bi je zasulo novim pitanjima o svemu drugom u toj sobi, tako zanimljivom čemu tačno ne zna svrhu ni istoriju, a baš time pobuđuje pažnju… Kad već i sumrak počinje da glođe lepi dan, dođe vreme da se dete vrati roditeljima, zadovoljno i već umorno, pošto je zagrlilo dobru baku na rastanku. Ona bi u nekom tihom blaženstvu, odlazila u svoju kućicu sa mirisom deteta, i mislima ‒ ko zna, šta sve ovo milo i nedužno biće čeka u životu, koliko opasnosti vreba iz budućnosti…

A nju, opet je čekala noć i tišina, koju će ispuniti sećanjem. Gledati netremice satima kroz tamu u sliku naspram uzglavlja, sve dok ne usni. Kao iskreni vernik u svoju slavsku ikonu, obasjanu iznutra nečim svetlim, opojnim i utešnim.

Ispod slike se nazirao džepni sat sa srebrnim lancem, okačen o veliki ekser. Samo ponekad, kratko bi blesnuo pogođen mesečevim zrakom kroz prozorčić. Nekada, takav skupocen sat bio je znak društvenog prestiža i esnafskog položaja. Sada, samo replika svega minulog. Jer, njegove kazaljke, zaustavljene u položaju kobi trenutka neke druge stvarnosti, odavno nisu otkucavale vreme. Kažu da vreme brže protiče kad čovek stari, ali ne u njenom slučaju. Ona je želela da se vreme uspori i tišina ne meri otkucajem kazaljki. Da one ostanu nepomične, baš tako kako stoje. A sadašnja stvarnost, neka teče kako god hoće i koliko mora, što se nje tiče.

Istina, život se sastoji od prilagođavanja, naročito kad prođe onaj njegov najvažniji deo, u kome je sve mirisalo na karanfile iz bašte… Prisećala se Jakšinih reči u vreme kada se sve češće osamljivao posle smrti svoje supruge. Obično bi sedeo baš u blizini ove kućice, pred magazom, pod velikim žbunom ucvalog jasmina. A ona mu tiho i brižno donosila tek prženu ražanu kafu, ratluk, i šljivovicu koju je sam proizvodio… I eto, od sve raskoši iz nekadašnje bašte, samo je taj grm još odolevao, pogrbljen u uglu njenog snuždenog malenog vrta. S proleća iz njega uvek ponovo iždžikljaju vitke stabljike uvis, ospu se belim zvezdastim laticama jednako uporno. I tada, kao da joj nežno pošalju onu davnu mirisnu sliku, koju registruje seizmograf njene duše, od čega joj se nadimaju usahle grudi. I opet vrati blagodetni čas razgovora s njim, posle bekstva od onog čoveka, od nesuđenog…

Već od ranih letnjih svitanja, ona bi ustajala krepko kao nekada, promičući svojim krupnim korakom kroz čaršiju, odlazeći stazama i poslovima samo njoj znanim, preko brežuljaka i pogrbljenih brda, kroz livade i šumarke. Ponekad su to bile posete dalekim rođacima, koji su prema njoj i njenim mačkama bili bolećiviji od drugih, još samlji i sirotiji od nje same. U krajičku usana držala je katkad zapaljenu cigaretu ili lulu, koja se dimila za njom. Bio je to najčešće domaći duvan zavijen u novinski papir, ili koja industrijska cigareta što su joj rado dale kolege muški pušači. ‒ A život je kao ova moja mačka Lepojka, koja vuče miša igrajući se s njim, pa mi ga donose da se pohvali pre nego ga pojede – odgovorila bi, odmahujući rukom nehajno onome ko je šaljivo opomene da pušenje škodi zdravlju i skraćuje život. Ma šta o njoj mislili, svi su ipak uvažavali njeno poštenje i doslednost, tu skoro dečje naivnu prostodušnost u odbrani svojih neiščezlih iluzija i nazora. Godinama se ne menjajući primetnije fizički, bila je kao neka podrazumevajuća neophodnost. Stalna figura, poput stoletnog hrasta na raskršću, neba nad varošicom, zemlje i trava pod nogama…

Niko se odavno više nije sećao kako i zašto je na njeno lepo žensko ime nalepljen baš taj nadimak sa tom malo pogrdnom konotacijom – Adrap, što bi moglo značiti da je neko aljkav, nemaran, neuredan… Mnogi nisu znali ni šta tačno ta stara reč označava, čak i u lokalnom govoru retka. Ali, svako je koristio taj nadimak, doduše, samo u njenom odsustvu. Ako bi se neko i usudio da je direktno tako oslovi, namerno ili sa prikrivenom posprdnom nijansom, redovno bi izazvao njenu burnu reakciju. Takvom drzniku, obično kakvom obesnom đačetu, odmah bi odbrusila istom merom, ako ne i žešćom. I još dugo za njim posle gunđala, zauvek ga markirajući kao nevaljalca i svoga ljutog neprijatelja.

I tako, godine su odmicale, osipao se jedan vek i uređaj sveta. Bližili ponovo duhovi ratova i podele, menjale vlasti, i države. Ali, za junakinju ove priče, to više nije imalo nikakvog značaja. Preminula je jedne noći kasnog proleća, u svome krevetu, u snu. Tiho, sama, taman onako kako je i živela, a verovatno i želela. To su zaključili susedi narednog dana, dok su dve iskusnije susetke užurbano pripremile pokojnicu i najnužnije što je potrebno za sirotinjsku sahranu, a ipak sve kako osnovni ljudski red i običaji nalažu. Muškarci su se poduhvatili poslova oko pogreba, kopanja rake, nabavke sanduka, angažovanja sveštenika… Našli su jedan slobodni kutak, u delu starog varoškog groblja, na brežuljku više crkve, nedaleko od Jakšinog groba sa impozantnim mermernim spomenikom, na kome je uz ime bila i njegova fotografija ‒ kopija one iste koju je ona sačuvala.

Neka sada u njegovoj blizini zauvek ostane – pravično je. Time će se priča o njoj završiti, čak i ako se nikad ne završi.

Jer, najposle, ogroman pokrov tišine i tako se prostre preko svega, jednolično siv kao užasno obeshrabrujuće priviđenje, hladno i samotno. A prošlost trne kao žiška, ako je više niko ne dira. Kao zrak prolećne svetlosti, čiji se trag gubi u mraku: za let si, dušo, stvorena.